Писма са села којег више нема: Сњегови, плавичасти, далеки

Пише: Емило Лабудовић

Зацарила киша чије завјесе непрекидно и у таласима јуришају од Брајенице, вукући за собом повјесма магле која умотава предјеле и чини их недокучивим. Видик се угнијездио тик иза прозора, а тишина намотава своје клупко, ткајући поњаву испод које је све сан и сновиђелица. Још само неуморни шум ријеке која се, набрекла и надошла, отима бездушним цијевима у које су је оковали и, разиграна као млада ждребица, насрће на скамењене обале, испране и бијеле као костури прадавних, изумрлих, животиња, капа у глуво уво и подсјећа да све није мртво и изгубљено. Пуцкетају прозукла букова дрва, ширећи топлину која полутаму и самоћу собе чини подношљивом. Фебруар је, зима је, а снијега ни макар у виду закрпе која је, од како памтим, а то је подуже, током више од пола године скривала голотињу Милинковог смета.

Навиру сјећања, замућена и нагрижена отровом заборава и, као на платну, иза склопљених очију промичу ликови, догађаји… Нижу се времена у којима су сњегови били стални и велики, неподериви све до касноаприлског сунца, чисти и блистави као свадбена вјенчаница. А фебруар је, и зима је, али снијега, осим у сјећањима, нема па нема.

Сјећам се времена када су новогодишњи празници честитани сликовитим честиткама, украшеним на ивици кича, али нама, далеким од свијета љепоте изван ове долине, толико интересантним и нестварним. Сјећам се, на једној од њих било је, разумљиво, насликан пејзаж под снијегом на којем су, на превојима и обалом рјечице, доминирали плавичасти тонови. То је дефинитивно пољуљало тврђаву мог увјерења да снијег може да буде само бијел и никако другачије.

Једном сам, као ђак четвртог основне, на часу ликовног, сјећајући се те честитке, покушао да је „пресликам“ на свој блок. Шетајући између клупа, времешни учитељ Богић, кад је видио како штедро наносим плаву боју на мој кроки пејзажа под снијегом, клепио ме је по тинтари (тада је то било саставни дио васпитног процеса) и рекао: „Аветињо, гдје си ти видио плави снијег“? Одустао сам да се позовем на „виђено“, сагнуо главу и прихватио се бијеле боје.

Много, много касније, са покојним оцем ишао сам у планину, по сијено. Дан је био сунчан, пут далек, снијег дубок, али смрзнут тако да смо по њему газили као по бетону. Високо у планини, надомак ливаде на којој је био садјенут стог, на превоју званом Преслапа, сачекао ме је призор од којег ми је застао дах. На кристално чистом и слеђеном снијегу, као у огледалу, осликавало се небо и све је просто вриштало од бљештавог плаветнила. И да није било оне танке линије букове шуме која је омеђавала видик, чинило се да су небо и земља – једно. „Е, мој Богићу, помислио сам, да ми је да ово видиш“! И у том часу, поново ме је забридио онај његов ћутек, не толико због мене колико због њега. Јер, остао је заувијек ускраћен за нестварну љепоту „снијега у плавом“.

Одавно више нема плавих сњегова, или ће прије бити да више нема ко да им се диви, а ево неко вријеме нема ни оних обичних. Оних туристичких, оних који загорчавају живот путарима, оних којима почињу рубрике временске прогнозе. Нема их ни макар толико да „свака звјерка остави свој траг“. А звијер без трага и није звијер. Ни човјек без трага, оног чистог, оног какав се може оставити само на снијегу у плавом, преко Преслапе, није човјек. Бар не човјек достојан поштовања и самопоштовања.

Снијега нема, а каљузи кроз коју, као друштво, газимо све ово вријеме, и трагови су прљави, блатњави, а многи „смрде нечовјештвом“. До кољена смо у калу корупције, криминала, непотизма… „Главе“ нам се међусобно сударају, оптужују и проказују, чувари реда су у нереду, судијама се суди, рад се преселио у улични нерад, у школама више не цртају ни оне обичне сњегове, већ туку и малтретирају, учитељи су скрстили руке, а дјеца се размахала…

Снијега нема, а и да га има његова невина бјелина само би до очаја подвукла нашу прљавштину и нашу недораслост времену у којем јесмо. Снијега нема, а нема дана да нам се неко важан не оклизне на леду сопственог безакоња и моралног посрнућа. Снијега и даље нема, а као да је већ поморио свијет, огрезао у крв, окађен барутом, насиљем и неправдом. Снијега нема, а и не заслужујемо га.

Киша без престанка туче по крову и по мозгу, брезе дрхте својим танушним „рукама“ а из неба, („педесет нијанси сиве“), сипи мливо сумрака који озебло село (фебруар је, ипак) умотава у гуњину суморне усамљеноси, испод које кратко и плитко дише, као самртник на постељи од кострети.

Снијега ни ноћас нема, а сва је прилика, неће га ни бити скорије. Бар не оног дивног, дубоког, бијелог, а са нијансама плаве, нијансама дјетињства и успомена које, што је мрак гушћи, све више блиједе и утапају се у заумни кошмар пролазности.

И знам, упркос томе што не пада и што неће пасти, „све ће ово прекрити сњегови рузмарин и шаш“! Само ће, као и иза сваке звјерке, за сваким од нас остати траг по којем ће нас препознавати у времену које иде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: