Писма са села којег више нема: Шојићи опет јашу

Пише: Емило Лабудовић

Последњи из плејаде великих глумаца – комичара југословенског глумишта, Милан – Лане Гутовић, објашњавајући планетарну славу лика чије је мане успио да издигне до неслућених висина, Срећка Шојића, говорио је да је његова величина у пропорционалном односу са суновратом и унижавањем друштва које га је породило.

„Није Шојић напредовао, говорио је Лане, он је остајао оно што је и био, мала ситна лопужа, необразовани преварант и бескрупулозни шићарџија, и то би заувијек и остао да друштво није почело да се урушава“. Што је друштво ниже падало то је Шојић, и као лик и као парадигма, остајући једна те иста морална гњида, изгледао све већи и уочљивији, орјентир према којем су се посада и путници брода који је тонуо, орјентисали. Његов пут од директорчића мале локалне фирме до посланика и потенцијалног министра, окренут наглавачке представља графикон свеукупног пада који смо доживјели и још увијек доживљавамо у протекле три деценије. „Шојићи“ су, заправо, онај морални талог присутан у сваком друштву који, кад се воде узбуркају, изађе на површину, засмрди и постане мјера свега.

Процес транзиције нашег друштва, сам по себи стресан и трусан, неминовно је довео и до изузетног степена „шоићизације“ готово свих његових токова. Власти и кључних позиција докопали су се многи чије способности нијесу надилазиле ниво просјечне земљорадничке задруге. Као чопор гладних вукова упали су у привредни и финансијски „тор“ и очерупали стадо до последње коске. Разни Брковићи, Пејовићи, Поповићи и њима слични, дојучерашњи референти неспособни ни за шта друго осим за трпање у сопствене џепове, као опушак шверцоване цигарете гасили су један за други ионако рушевне колективе, остављајући за собом пустош, дугове, гомиле радника на улици и све тањи државни буџет. Потпуно исти рецепт кориштен је и у сфери државне управе. Од премијера, једног од најгорих студената у историји Економског факултета, преко мултипрактик министара који су једнако неспособно и неписмено „обнашали“ функције од образовања, социјале до одбране, па до братије браће и кумова који су крали, шверцовали и убијали, списак наших стварних „Шојића“ био би довољан за серију попут „Династије“. У тој и таквој средини, имали смо дијапазон шојићевске културе у којој су царовале креатуре од „скупљача перја“ у улози министра до „ловца на змајеве“ који би да буде новинар.

Очекивања да ће најновије промјене ако не уклонити а оно макар десетковати ешалон „Шојића“ на политичко – економској сцени Црне Горе нијесу се ни макар дјелимично испунила. „Празне тикве увијек испливају на површину“ – говорила је моја баба, асоцирајући на неуништивост шупљоглаваца и њихову свеприсутност у свим друштвеним мијенама. Самопроглашени „експерти“ и богомдани спасиоци, од до јуче анонимног професора факултета, преко још анонимнијих стручњака за привреду и финансије (част изузетцима), створили су илузију промјена и помака напријед према којој би илузије европске профилације друштва у тумачењу „правог“ Шојића биле аматерска сцена „путујућег позоришта Шопаловић“.

Ових дана се опет указаује прилика да се процес промјена који је дебело забасао у свијет „Шојића“ заустави и окрене у жељеном (и обећаном) правцу. За такав искорак неопходна су два предуслова: апсолутна слобода од дотурања спискова „подобних и пожељних“ из одређених амбасада, као и крајње поштен и сваке сујете ослобођен однос владајуће већине према овом задатку. У противном, џаба смо кречили. Такође, вријеме је да се почне понашати у духу модерних демократија у којем је политика препуштена политичарима (онима којима је дато народно повјерење) а струка експертима који ће својим савјетима, анализама и пројекцијама бити неопходан и незаобилазан сервис при дефинисању одлука, мјера и закона. И, што је најважније, што мање „Шојића“, свезнајућих дустабанлија којима је једини живитни циљ да буду „капетан од белу лађу“. У владајућој већини има политичара од искуства, знања и ауторитета, мада ни „Шојића“ не мањка, а у Црној Гори има људи од знања и дигнитета који би, независно од политичке профилације, имали шта да кажу, савјетују и препоруче. Једни са другима – могло би да успије; једно без другог – мрка капа. Наравно, као кључни састојак рецепта за успјех, најтоплије препоручујем савјет човјека који је зауста знао, др Момира Булатовића: „престанимо да крадемо“! У противном, „Шојићи“ ће и даље мамузати посусталу рагу црногорског друштва а нама… како би то рекла моја баба: „помози јаки нејакоме“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: