Писма са села којег више нема: Шошо
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Небо које је било ведро, дубоко и плаво као кликер стакленац, одједном се натачкало сивим мрљама облака који су престизали један другога и гомилали се над Јанковом главом. И док би се окренуо око себе, нестало је сунца, застудјело је, огласио се гром и са Брајенице се стуштила оловносива завјеса кише. Ненајављена и неочекивана, и мимо прогнозе метеоролога који су пророковали још један сув, врео и спаран дан. Мада су међу овим планинама, склоним наглим смјенама топлих и хладних струјања, овакви пљускови који измичу глобалним метеоролошким кретањима чести, „кривица“ за покисао откос, стог сијена при завршетку, тек преврнуту завалу, покисло чобанче… приписивана је искључиво људима који су „јављали вријеме“. Бога и његове ћуди, наравно, нико ни поменут није смио.
Сјећам се љета, знојавих, пуних прашине која се лијепила за лице, руке, вратове, вјечите журбе да се покоси и садјене прије него се окиша. У тој неравноправној трци са ћудима неба, губитник се знао унапријед а, да буде болнији, пораз се често дешавао у финишу. Тада би покојни отац скидао качкет, брисао знојно чело, псовао судбину и помињао њега. Презиме му је било толико необично да сам много година мислио да се отац разрачунава са неким само њему знаним „божанством“. Тек онда кад сам и сам осјетио муку недовршеног посла и потребу да нечему или некоме припишем кривицу, сазнао сам ко је мистериозни „господар сунца и кише“ и кривац кад их је било и кад их није било. Дежурни метеоролог Републичког завода за хидрометеорологију, Милорад Шошо.
Годинама касније сплет околности је учинио не само да га упознам него и да сарађујемо. Упознали смо се тамо гдје су се у то доба људи углавном сретали – у кафани. А кад се мистериозни лик представио као кршан човјек, широког чела и још шире душе, сва она горчина ненаданих пљускова и дуготрајних жега „утопила“ се у вињаку и његовом заразном смијеху. Шошо, кривац, постао је Шошо лаф и људина којој се ништа не може узети за зло. Кад сам му приликом једног од бројних сусрета у „Два крапа“ испричао колико смо га пута „благосиљали“ насмијао се и рекао како га је мисао да ће прогнозом многе разочарати пратила све док је осматрао карте, читао инструменте и састављао извјештај. А „читало“ се помоћу „штапа и канапа“, без сателитских осматрања и дневне сарадње са реномираним свјетским метеоцентрима. Али, Шошо је био институција, пандан београдском Каменку Катићу, неко ко је ведрио и облачио и чијој се прогнози вјеровало и кад је била промашена.
Једном сам, силазећи у студио са прогнозом да ће сјутра бити ведро и сунчано, успут погледао кроз прозор и следио се. Пљуштало је као из кабла, вјетар је шибао и бичевима кише шамарао борове пред Телевизијом и све је указивало да ће вријеме кише потрајати. Све до пред моменат када је у „кошуљици“ Дневника дошао ред на временску прогнозу двоумио сам се коме више да вјерујем: Шошу или својим очима. И нијесам могао да преварим себе. Рекао сам:„поштовани гледаоци, Шошо најављује сунце, напољу је прави содом од времена, па… изаберите“! Назвао ме је, чини ми се, док је још трајала одјавна шпица и гласом у којем је било више горчине него љутње само рекао: „инструменти показују тако“. Сјутрадан, чим се сунце пробило кроз копрену облака, назвао сам и ја њега и извинио му се најискреније што сам знао, а „неспоразум“ смо изгладили дуплим вињаком.
Јуче сам сазнао да је, „загледан у небо и носећи атлас облака под мишком, легенда Црне Горе отпутовала возом за Вишеград“, одакле се његова племенита и широка људска душа винула у небо. „Небо га није преварило“ написала је у некологу нека исто тако добра душа која га је знала. И, као и сви ми, вјеровала му и онда када је небо знало и да изневјери. Данас, кад се, мимо прогнозе засноване на сателитима и инструментима о којима Шошо није могао ни да сања, сручио овај пљусак сјетио сам се њега. И први пут ми је било драго што је небо преварило прогностичаре јер су ми сада Шошови „промашаји“ били разумљивији. И, мада је то њему сада свеједно, опет сам се застидио свих оних ријечи љутње и бијеса за све оне покисле пластове, недокопане њиве, чак и онај снијег усред августа који ме је босоногог смрзао поред стада на падинама Метериза.
Опрости, легендо, и нека се Небо у које си више гледао него предасе смилује твојој људској души. У то име, ево прашњаве флаше „вињака 5″, преостале још из оних времена, па да наздравим твом последњем путовању. И не брини, јављају да ће сијати сунце и да ће путеви бити суви и прегледни. Таман као да си нам то ти дојавио.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
