Писма са села којег више нема: Шта остане кад падну хаљине…

Пише: Емило Лабудовић

Од како је постао свјестан себе и свог односа према средини и саплеменицима, ријечју: социјално биће, човјек је настојао да сакрије своју нагост, да је индивидуализује и закључа дубоко у интиму. Истовремено, губитком свог животињског наслеђа и крзненог покривача, груби климатски услови налагали су замјену која се, како се мијењао начин живота и освајала цивилизација, мијењала по врсти, облику и материјалу: од обичне, сирове животињске коже до свиле и најфинијих тканина. А кад је о облику ријеч, дуго времена хаљина је, у својим разним варијантама, била заједничка и за жене и за мушкарце. Тек вјековима касније, древни Гали измислили су, а Римљани раширили по свијету, претечу данашњих панталона. У почетку, одјећу искључиво намијењену мушкој половини човјечанства, због једноставности и практичности, брзо су „освојиле“ и жене, а прве су у њих ускочиле шкотске рударке. Од тада, панталоне су постале и остале најприсутнија заједничка одјећа за оба пола, а хаљине су остале симбол женствености и искључиви женски „забран“!

Хаљина, првенствено намијењена да сакрије, истовремено је имала и има улогу и да прикрије, чиме је постала моћно оружје у рукама жене. Онолико колико је плијенила и изазивала знатижељу својим материјалом, дизајном и украсима, још више је будила  знатижељу и мистерију онога што је покривала, остављајући неодговореним вјечито мушко питање: „шта остане кад падну хаљине“ (насловни стих хита Весне Змијанац)? И колико год да је скраћивана, претварана у сукње разних дужина, све до најкраћих „минића“, увијек је остајало довољно сакривеног да буди чежњу и радозналост. Стога је и од ње саме, колико год била једноставна или резултат осмишљавања најеминентнијих модних гуруа и дизајнера, јефтина или баснословно скупа, увијек било важније оно што прикрива.

И говорило се да љепоту жене и врећа костретна не може да умањи као и да ако на колац окачите најскупљу Диорову креацију, колац остаје – колац. Зато су сторије о баснословним, дијамантима украшеним, хаљинама, само краткотрајни „бљесак“ на страницама „жуте штампе“ и трач – партија у кулоарима и увијек су биле у сјенци харизме жена које су их носиле, мада се дешавало и обрнуто, да „носиља“ остане у сјенци „крпице“ на себи. Те судбине је била и она недавна, о хаљини „прве даме Црне Горе на вечери у Паризу, вриједној толико и толико хиљада евра или толико и толико овдашњих просјечних плата, под чијом се „ексклузивом“ прва дама потпуно изгубила. Оно што ни та толико и толико хиљада евра скупа и толико и толико просјечних плата вриједна хаљина „прве даме“ није могла да прикрије јесте истина о томе колико су не хиљада него стотине и ститине милиона евра (број просјечних плата ни најсавременији компјутер не би срачунао), она и њена фамилија награбуљали и сакрили на бројним оф шор дестинацијама. Шта остане кад падну хаљине?

Жеља и знатижеља да се вирне испод „хаљине“ као симбола тајанствености била је и остала основна и незајажљива потреба, страст и опсесија свих друштава. Развој демократичности и „права грађанина да зна“, појачан свемоћним медијима и друштвеним мрежама, ту знатижељу само је додатно појачао. И колико год да се скраћивала и разоткривала „хаљина“ друштвених збивања, то никад није било довољно да се не тражи још и још. Црна Гора, наравно, није изузетак. А „шта остаје кад падну хаљине“ тренутне црногорске збиље? Објективни посматрач би рекао: сиротиња, туга и јад, бескрајне преваре, отворене лажи и свијет изгубљених илузија.

Наставља се трагикомедија наводне смјене власти у којој се ништа не мијења, или, речено оном бившом, комунистичком, мантром: и послије Мила – Мило!!! Замагљивање хоризонта повременим искораком из каљуге у којој таворимо деценијама служи само за замајавање и као својеврстан „плацебо ефекат“ како би обољело црногорско друштво лакше подносило бол канцерогеног раздирања по свим шавовима. А код сваког озбиљнијег напора да се крене са дна испостави се да је „Дритан битан“. Онај Дритан кога је исти  Мило Ђукановић усред Скупштине назво БИТАНГОМ, испоставио се највјернијим чуваром његовог лика и дјела. Он и његова три посланика дјелују као „кинески зид“ у односу на озбиљне реформске изазове. Ништа мање деструктивном показује се и „корак напријед, два корака назад“ политика Демократа. Курвинском (нека ми читалац опрости јер адекватнији термин нисам нашао) политиком типа: прихватићемо све о чему се договоре они који се ни о чему не могу договорити, лукаво се гнијезде и брложе у црногорско политичко буњиште у нади да ће, прије и касније, овладати кокошињцем којим ће се Алекса шеткати попут „кикиреза“. По чувеној подгоричкој синтагми „учини му, али му посао не сврши“, Момо, Зденка, Борис… свакодневно се залијећу на бункер Милове оставштине, бацајући се на њу бомбама реформских закона, унапријед свјесни да ће се оне одбити о Конатарево и Боженино скоро слијепо подаништво Другој фамилији и газдама из иностранства. Дух Дарка Пајовића опет кружи Црном Гором.

А док се у Парламенту одвија јалова битка између оних који би да буду машиновође и оних који би да остану кочничари, најодговорнији за ово таворење, дични нам премијер Здравко, намигује на себе као сврака на југовину и фура свој фазон краља Ибија. С времена на вријеме, између двије посјете америчко – британским амбасадама и Бриселу, узвикне оно чувено НАААРООООДЕЕЕЕ… позове на јединство чијој разградњи највише доприноси и обећа све и свашта, Европу прије свега и напречац. И настави да траје начином незабиљеженим у историји модерног политичког организовања јер само у Црној Гори егзистира Влада коју не подржава убједљива већина оних који су је изабрали. Али, Црна Гора је чудо над чудима. А док Здравко имитира самог себе, јер му нема пандана у савременој политичкој историји, његов „дјечји вртић“ у сфери финансија наставља да се игра и гради кулу од лего коцкица, слажући их тако да у њој живимо срећни, дебели и скупо плаћени. Та фантазмагорија звана „просјечна плата од 1000 евра“, толико примамљива измученом народу на ивици глади, већ је не под лупом већ под електронским микроскопом оних који би требало да намакну буџет довољно дубок да би се из њега могло захватати капом и шаком. Послодавци већ пријете запосленима ангажманом на пола радног времена и, наравно, на пола плате и минималног доприноса за пензијско осигурање, јер у њиховом рачуну нема мјеста за Мицкејеву чаробну формулу. И све мирише на нове зајмове и нову „стару Грчку“. Шта остане кад падну хаљине?

Док ти ово пишем дан полако облачи црну вечерњу хаљину, осуту бескрајним шљокицама треперавих звијезда. И све тоне у безличност и уједначује се до непрепознатљивости. А док ноћник у огољелој крошњи ораха свира тихи валцер, све подсјећа на бал под маскама, са дивним, шуштавим хаљинама, широким кринолинама и грињама начетим фраковима, испод којих се крију омршавела и клецава кољена оних који се врте у бесомучном и вртоглавом плесу. Али, ноћ буде па прође и све оно што она скрива под својим плаштом покаже се у својој пуноћи, сјају или биједи – свеједно. И као на длану види се „шта остане кад падну хаљине“?

Прошитајте ЈОШ:

Понашамо се као завађени пјетлови

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: