ИН4С

ИН4С портал

Писма са села којег више нема: Страх

Емило

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Издужиле се сјенке дана и својим кракатим кораком већ су прегазиле ријеку и полако се пењу уз Пресјеку грабећи ка смирају на Јанковој глави. Доба је кад се све умири, стиша и заћути, чекајући да са сумраком дође ноћна смјена и преузме мртву стражу над полумртвим крајем. И све заогрне зебњом и страхом од невиђелице, неизвјесности и коначности, неминовне а неизвјесне. Ћути се и мени, али има нешто што бих, ипак, да подијелим са неким, а са ким би прије до с тобом и ко ће ме разумјети ако не ти. О страху бих да ти причам. О оном осјећају нелагоде, немира и дрхтавице који сва чула држи будним и напетим до пуцања.

Кажу да страха има најмање двије врсте: онај кога изазивају познати узрочници, макар били и имагинарни, и онај којем се узрок не зна али, и тако недефинисан и неименован, свеприсутан је и ништа мање иритирајући од првог. Страх је, у највећој мјери, индивидуално стање свијести, јединствено колико и индивидуа у чијој је глави, души и осјећају настањен, али постоје и колективни доживљаји страха. Тренуци и стања у којима читава заједница проживљава притисак познатог или мање познатог изворника страха, нелагоде и неизвјесности. Временом, акутно стање страха претвара се у хроничну болест са којом се „болесник“ сроди и болује често и несвјестан да је оболио. Тада стање перманентног страховања постаје начин живота, и као што је хронични алкохоличар навикао да му рука сама посеже за чашом тако се и страхом наталоженим, необјашњеним, као навиком, лијечимо од мамурлука свакодневице и изнова залазимо у други.

Страх на који се свикло скоро да се и не доживљава страшним. Страшније од њега је само могућност да га више не буде, да се нешто промијени, да се коракне напијед, да се ризикује. „Зло се трпи од страха горега“, објаснио је то велики наш мислилац, човјек који је завирио иза завјеса чулног и дотакао космос људске душе.

И све ми се нешто чини да нас заправо тај стечени менталитет страха, та антитеза наше динарске, слободољубиве и напрасне нарави, деценијама, а рекао бих и од вијека дуже, чини кротким, трпељивим и послушним народом. Јер како другачије објаснити чињеницу да што дубље, и као друштво и као појединци, тонемо у понор, што дуже траје вријеме пропадања, све се лакше миримо са оним што нас је снашло и без роптања подносимо и тлачење и тлачитеље. Курту и мурту, стокупљевину с колца и конопца. Знам, рећи ћеш да ово из мене избија опозициони ијед, али, вјеруј ми – није. Удаљен од свега, овдје успијевам да се одмакнем и од себе самог, од мојих заблуда и вјеровања, и да, онолико колико ми то дају искуство и ово мало школе, покушам да ствар сагледам из угла непристрасног посматрача.

И не могу а да се не запитам шта се то десило и дешава народу свиклом да се зубима држи за небо и ноктима за камен, а ненавиклом на јарам, узде и камџију, да отворених очију посматра како му полуписмене лопуже и битанге крчме садашњост и краду будућност? Гледа, трпи … и ћути. Колико још и чега још треба да му се отме, разбије и бестрага па да му се наврши чаша стрпљења и да каже: доста је било! И да почне да мијења. Јер, о промјенама је ријеч. Ми који смо из „старе школе“ добро смо запамтили Марксову једанаесту тезу о Фојербаху: „филозофи су различито тумачили свијет, а радило се о томе да се он промијени“! Јер, промјене, па чак и на горе, су погонско гориво које човјечанство вуче напријед. Отпор учмалости, жабокречини, рутини, бескрајном понављању истог није само право него и обавеза. Да није тако, још би смо скакали с гране на грану. Чак су и у Африци (у Зимбабвеу поготово, не иронишем) прелистали ту страну уџбеника који се зове напредак човјечанства.
Помислим, често, да ми је у образовању и у предавањима еминентних политиколога попут Најдана Пашића, Јована Ђорђевића, Вучине Васовића (Срђан Дармановић ми, срећом, није предавао), промакла нека лекција која ме онемогућава да макар и у теоријској равни нађем или одговор или примјер као парадигму овог нашег стања. Али, нема. Ни у теорији, ни у пракси. Тако да ми једино остаје да вјерујем мудрости Ива Андрића који записа да „народи који су дуго изложени лошој власти и лошем управљању на крају изгубе и осјећај за властито добро“. А ова наша власт… знаш и сам. И да опет пригушим опозиционара у себи: и да је била најбоља, и да је све позлатила, покварила би се од дугог трајања. А не да није добра и не да није ништа „позлаћивала“, осим својих кућа и палата, него је и оно што су нам очеви створили урнисала и багателисала. А народ, само гледа и трпи, гунђа и гласа. Има, додуше, разних марифетлука, крађе и прекрађе, лажи и пријетњи, али изнад свега се, као баук, шири копрена страха од новог и другачијег. Јесу „ови садашњи су зло, али шта ако ови други буду још гори“, матрица је која оправдава трпљење и самообмана којом се прикрива скоро праисконски и атавистички страх од будућности.

Ти се сјећаш како смо постепено савладавали и превазилазили твоје дјетиње страхове и бабароге. Тако што смо завиривали под кревет, у ормаре, подруме, таване, ћошкове и сва она мјеста гдје су чучали „демони“ твоје невине маште, заогрнути мраком и неизвјесношћу. И како се са сваким „освојеним“ мјестом тањило твоје страховање а расло самопоуздање и спремност да се корача кроз живот. Човјек се, ипак, никад не може ослободити страха јер се стално мијењају околности, изазови, проблеми. А ту су и они страхови иманентни само њему као разумном бићу: од смрти, болести, земљотреса, поплава, епидемија… који се јављају повремено и трају од прилике до прилике. Постоје и оне притајене зебње пред неку важну одлуку, пред неки испит, над здрављем и будућношћу дјеце (то је још једини страх који нијесам и нећу пребољети), али све то има неког смисла, људски је, нормално је, свачије је. Али, страх да се мијења, да се проба нешто другачије, да се искорачи, да се одбаци потрошено, превазиђено, лоше… е то је страх којем нема оправдања.

Заноћило је увелико и са оближње крушке хукће буљина (надам се да те више не плаши њено гласање), доба је кад се глува самоћа кроз мрачан прозор аветињски кези. Али, те страхове смо давно побиједили разгрћући мрак свјетлом и мјесечином. Чини ми се да је као никад прије сазрело да одагнамо и овај заједнички, деценијски и вјековни. Да упалимо свјетло и видимо како су бабароге којима нас држе у запту само карикатуре и изинђале представе о аветима прошлости.

Од четника, Андрије, Милана, преко Срба, Руса и покојег жешћег „фејсбуковца“, до тога како, ако они оду, више неће бити плата, пензија, социјале.

Љепота живота је, кажу, у његовој неизвјесности, у изазовима, замкама, проблемима и њиховим рјешењима, и да живе само они који трагају за другим путевима и далеким обалама. И живот једног народа је дефинисан истим мјерилима. Напријед и напријед, према новим хоризонтима. Некад се и залута, али и погрешне стазе су путокази. Уосталом, зар историја човјечанства није утемељења на непрекидном кретању? „Не постоји смрт, постоје само сеобе“, рекао је Црњански, алудирајући да су кретање, промјене, трагања, сеобе једино бјекство од смрти, оне духовне, моралне, идејне, сазнајне. Јесмо ли као народ, овако учмали и учаурени, смрзнути и заковани, заробљени у прошлости, у времена која више нико у свијету не препознаје, у лажима, стереотипима, аветима и духовима, већ духовно мртви и осуђени на тихо одумирање и нестајање? А све уз химну „да је вјечна“!

Ти си већ, рачунам, одавно у „свијету медведа и лептирова“ а ја по ко зна који пут ишчитавам Ћопићево писмо Зији Диздаревићу. О, како је тај дивни човјек, велики писац дјечјег срца, давно наслутио и препознао Лоркине „црне коње са црним копитама“ и уплашио се њихових сјенки, али не за себе већ за нас који још нисмо били ни рођени. И, признајем ти, и мене је страх, али не за себе јер, како је говорио покојни кум Бранко (све паметно сам чуо од оних који су били) „и да се Турци врате, оволико живота колико ми је преостало, истрпио би их“! Страх ме је за тебе и за оне који ти слиједе.

Страх ме је вашег страха, вашег мирења и вашег трпљења. Али, знам тебе, знам твоју генерацију, и вјерујем да су сви страхови који су нас спутавали за вас – потрошени. Да сте „прочитали“ ове „без којих се не може, без којих не би било Црне Горе, без којих би нас прогутале хорде руских козака, српских „равногораца“, „војводиних“ јуришника…“, и да сте спремни да на себе преузмете ризик њиховог одласка у политичку пензију. Јер, толико су нас, а тек вас, усрећили да сумњам да може бити горе. Не завидим вам јер знам да су вам оставили тешко бреме у наслеђе, али ви сте дјеца „треће револуције“ и за вас је атмосфера „господара“ (од краља са Цетиња до „краља из Растока“) претијесна и неприхватљива. А решење је једноставно: тридесетог упалити свјетло, утврдити да у ормару и испод кревета нема ничега чега би се требало плашити и… кренути новим путем. Јер важно је да се креће, да се не тавори у ужеглом смраду жабокречине и времена којем је давно истекло вријеме.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Писма са села којег више нема: Страх

  1. dome las’o…ti si operisan od straha dome….od kad se pojavio sloba velikogedzovan …ti si telalio…juris na vukovar…juris na dubrovnik,..tesko nama sa takvijama…koji nemaju ni trunke straha ni trunke razuma…..

    21
  2. „Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše. Oni više ne postoje“, reči su majora
    Gavrilovića kojima je odagnao svaki strah kod svojih vojnika. Jer kada nemaš šta da izgubiš, nemaš čega ni da se bojiš. Mislim da u
    Crnoj Gori većina naroda više nema šta da izgubi, pa nema ni straha da može biti gore no što je. A oni koji mogu izgubiti mnogo, u velikoj su panici.
    Svaka čast autoru teksta na preciznom skeniranju dela kolektivne podsvesti.

    28

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *