Писма са села, којег више нема: Све су наше цесте – Петровачке

Пише: Емило Лабудовић

Већ више од десетак дана сунце пржи без милости и испија последње капи влаге. Чак је отањала и јутарња роса, једва да опанке окваси. Зажарио и зацарио август, залива трудбеничким знојем поцрњела лица косача и пластиља и ријетка стада тјера у пландишта.

Скоро и да нема разлике, (једва степен – два), између жеге која је, као товар соли на самар, налегла на ову долину и тог твог асфалтном подгријаног жаропека. Само ноћ доноси кратак предах, охлади усијана чела и опусти пренапрегнуте мишице. Овдје се спава сном без снова, на самој његовој ивици и са опрезом, спремношћу да се на први лавеж пса торника или оног из дворишта скочи и снажним криком или мотком о тарабе разбије завјера ноћне тишине. Јер у овој самштини чопор вукова није риједак гост, а и јазавац зна да насрне на све танушнија кукурузишта.
Данас својим снажним дахом који као да долази из змајевих чељусти општој врелини доприноси и вјетар који од зоре надире отуд од запада, са Козлена.

На моменте прераста у праву олују која растура пластове сијена, ломи притке и повија смежуране стабљике кукуруза. И усред његовог најжешћег насртаја, сјећам се једне друге „олује“. Оне која је, такође, „дувала“ са Запада, и у свом крвавом вртлогу помела више од 250 хиљада Срба. Протјерала их са вјековних огњишта, животе им упаковала у пар дењака и завежљаја, потоварила на времешне тракторе и крвавом Петровачком цестом упутила ка једином уточишту – Србији. А била је „Блага Марија“, свједок Христовог страдања и прва која је јавно упрла прстом у његове џелате.
Био си тек дјечак, али знам да се сјећаш оних стравичних слика, суморних извјештаја, суза и лица на којима се осликавала историјска читанка свих наших сеоба. И сјећам се како си, широм отворених очију, без ријечи а са дивљењем, посматрао дјечака скоро твојих година како, након стотина и стотина пређених километара, спава невиним дјечјим сном нагнут над волан трактора.

И како си ме, дјетиње невино, питао како то да га цијелим тим путем страдања није зауставила полиција јер, ето, још нема дозволу.
Ако је жив, а Богу се молим да јесте, онај дјечак је већ одрастао момак, можда носи бркове и породицу има. Али, бојим се да га и данас из најдубљег сна трзају звуци „ловаца“ који митраљирају цесту, експлозије бомби, крици умирућих, лелек мајки… и болешљиво кашљуцање тракторског мотора на издисају. И да га, ево већ је петнаеста година, сваки почетак августа врати у те дане, замирише му згариште куће и у очима заискри туга за завичајем којег има само у сновима.
Опет је август, ниже се ђердан дана и година, а сјећање на те крваве дане никако да мине.

И опет ће прогониоци „славити“ у Европи незапамћен егзодус и етничко чишћење којим је, на срамоту антифашистичке јавности, реализована идеја фашистичких идеолога и џелата, предвођених „божјим човјеком – Степинцем, о „решењу српског питања“ у Хрватској. И опет ће „прогнани“, уз свијеће и парастосе, показати да нијесу заборавили и својим ћутањем гласно „дојавити“ свијету да знају колико је лицемјеран и неправедан. Оно што ће овај 4. август разликовати од предходних је то што ће „прослави“ прогонитеља први пут присуствовати представник прогнаних. Човјек интригантног српског презимена – Милошевић. Кажем, први пут, јер оног Машуловића и не рачунам у „наше“.

И, читаш, већ је почела полемика да ли је у реду да жртва добровољно пољуби мач џелату. Много је оних који кажу да није, наспрам његовог објашњења да се на то одлучио у намјери да направи корак у правцу „толико неопходног националног помирења и стварању повољнијих услова за повратак и останак Срба у „европској и демократској“ Хрватској. Као да те већ чујем како приговараш да тај нови „европски“ имиџ Хрватске страшно „мирише“ на усташтво НДХ и да поклоњење у Книну ту не може ништа да промијени. И да ће Милошевићево ћутање под „шаховницом“ на книнској тврђави бити жестоко надгласано Томпсоновим таламбасима. И да смо као народ превише праштали и грлили крвнике и њихове крваве ножеве. Толико да више и не памтимо побједе, а било их је, и да су у нашим календарима црвеним словима углавном записани порази, а и њих је било. Да смо онолико колико смо били величанствени и велики у ратовима, још више били понизни и мали у миру. Да смо све своје крвљу стечене добитке „прокоцкали“ и јефтино књижили у миру. И још много тога, знам, набројаћеш у корист опорог укуса новог „пораза“ и клечања пред онима које смо кроз историју дебело задужили добротом, ширином и праштањем. Да ће за два дана у Книну бити аминоване не само жртве са Петровачке цесте (опет) већ и оне са Козаре, из Јасеновца, Пребиловаца… подугачак је списак знаних и незнаних стратишта којима нам је наплаћивана широкогрудост.
Али, колико год све у мени вришти да си дубоко у праву, морам се суздржати и замислити се над лакоћом оптужбе са оволике даљине у сваком погледу. И запитати се колико је лакше „салонски“ србовати него то чинити на улазу у пећину из које још штекћу хијене гладне крви и лешева? И колико је фер стална потреба нас овдашњих да уређујемо и каналишемо понашања и изборе Срба од „тамо преко“? Колико смо у стању да одавде проникнемо, схватимо и прихватимо њихове разлоге и објашњења? Није ли, можда, гријех туђом руком гасити ватру, туђе животе тумачити својим?
Искрен да будем, ја не бих отишао јер сматрам да још није вријеме и да још увијек „премало је дана а превише рана да бих све, кужне, превио смијехом“! Јер још не могу да се помирим са чињеницом и још нијесам спреман да нас, опет, „за дом спремни“ „вјешају о врбе“! Можда ми се данас, загледаном у остатке украдене нам ријеке и редом врба нагнутим над њом, чини да „нема врба кол’ко има Срба“. Али, у Хрватској их је остало једва за осредњи логор.

И им ваља живјети и преживљавати у тим условима. Да им опет „ваља преко ријеке“, „сто година дубоке, сто година широке“!!! И зато ћу и овог 4. августа настојати да будем хришћанин, православац, и да опростим. Не џелатима и прогонитељима, већ жртвама и прогнанима. Па и оном Милошевићу који ће, на путу у Книн, проћи поред гроба своје убијене баке. Јер, и то је жртва, већа од оних на Петровачкој цести, највећа жртва на скали страдања коју смо као народ безброј пута кроз историју прошли и пролазимо од врха до дна.
Теби нећу рећи ништа осим да се чуваш раних закључака, поготово донесених у бијесу, и тешких ријечи након којих нема повратка. А ја се, док цестом испод куће стење камион претоварен грађом (сумануто опустише наше шуме и мрчаве) опет присјећам оних слика с Петровачке цесте и оног дјечака уснулог над воланом трактора. И, у знак сјећања на њега, са страхом да му се сан не понови, прилажем ове редове:

Јутро мрзне сред сунчевог сјаја
Јара врелим притиснула дланом
Приколица, и три завежљаја …
Дечак сања згрчен над воланом.

У сну река мили кроз живице
Кућа, њива, песма жетелачка…
Сан се круни… гракћу црне птице
Крви жедне. Цеста Петровачка.

Сузи небо у дечијем оку
Трује лето беснила пљувачком
Дечак надом граби ка истоку
Цестом смрти, цестом Петровачком.

Цури време кроз рупе сећања
Из рукава кошуље лудачке
Старом стазом, стазом окајања,
Све су наше цесте – Петровачке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: