Писма са села којег више нема: Умјети отићи

Пише: Емило Лабудовић

Одласци никад нијесу лаки и једноставни. Чак и кад се одлази са мјеста које одлазећем не значи пуно и из окружења у које се нашло пуким случајем, тај чин прати нелагода, мрвица жала и извјесна доза сметености и несигурности. Јер, као што је рекао Достојевски „човјек је биће које се на све навикава“ а свикавање на простор, окружење, на рутину и њену лагодност, извјесност и предвидљивост једна је од најприсутнијих мимикрија савременог човјека.

Навика остајања посебно је наглашена онда када позиција на којој се и окружење у којем се доносе одређене погодности и привилегије, предности и живот изван и изнад стандарда и просјека. Окренути леђа тим предностима, одрећи се њихове лагодности и угођаја, лишити се удобности те позиције није лако и изискује прилично унутрашње снаге.

Пишем ти ово да лакше схватиш жестину отпора и немирења са неминовношћу одласка оних који су деценијама уживали све погодности и предности „мјеста“ на којем су обитавали. Њихово непристајање на нову реалност додатно је оснажено страхом од онога шта остављају за собом. Многи од њих, с правом, стрепе од објективне одговорности за чињено и нечињено, од дугачке руке правде која, мада спора, на крају ипак стигне гдје треба и кога треба. Грчевито држање зубима за вјетар, потезање свих могућих и немогућих аргумената, личи на узалудно избацивање баласта из корпе балона који је бушан и шишти на све стране. Његов пад је неминован као што је неминован и њихов одлазак са власти. Питање је само – како?

Отићи је, рекох ти, често теже него остати. Препознати тренутак, схватити разлоге, прихватити неизбјежност и помирити се са њом није баш једноставно. Посебно није лако отићи са стилом. Отићи на начин да одлазећи завриједи дивљење и поштовање оних који остају често је умјетност. А још чешће ствар васпитања, оног елементарног, домаћег. Да би се отишло поносно, уздигнуте главе и без страха од окренутих леђа, неопходна су најмање три услова: част, достојанство и чисте руке.

И пуно, пуно самопоштовања. И свијести да је цјелокупно наслеђе које се оставља резултат поштеног напора и крајње могућег домета. Не оставити за собом нигога повријеђеног, пониженог, згаженог. Бити чист пред лицем Створитеља и пред памћењем људи. Само такав одлазак оставља могућност повратка и новог виђења са мјестима и људима.
Могу ли то ови „одлазећи“? Имају ли она три услова о којима ти пишем? Да ли је ово што ће (прије или касније, али обавезно) оставити за собом вриједно поштовања и призања? Хоће ли се њихово вријеме памтити као вријеме чојства, самопрегора и самоодрицања? Хоће ли, кад зађу за хоризонт историје, остати макар трачак свјетла које ће им свједочити о траговима и трајању или ће све прогутати мрак заборава и непомињања? Нијесу ово питања на која ја треба да ти дам одговоре. Још мање да их тражим од тебе. Одговоре морају и могу пружити само они који одлазе и само од њих и њихових одговора зависи оцјена на испиту пред историјом. У томе им нико други не може помоћи. У томе им ничији поступци, осим њихових, не могу бити алиби. Све лажи, сва преувеличавања, сви медијски спинови, сви проказани „аналитичари“, сва кукњава о тобожњој угрожености неких нација и категорија, чукнута возила и још „чукнутије“ главе, само одлажу неминово и већ до грла достиглу баруштину чине још мутнијом и смрдљивијом.

Одлазе, то је дефинитивно. Одлазе вољом народа и својим „заслугама“. Одлазе праћени колико хуком незадовољства толико и уздахом олакшања јер било их је и превише. Одлазе јер су сатрули а грађани су сазрели. Одлазе јер је вријеме да оду. Одлазе јер док су се пели ни једном нијесу помислили о томе како ће силазити.

А ако већ не умију, ако су услед дугог остајања заборавили како се одлази, нека се само присјете како су и са колико достојанства отишли они које су наслиједили. Па, нека препишу кад већ не умију сами. И упамти, онај који не умије да оде неће знати ни како да се врати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: