Писма са села којег више нема: Вријеме ћукова

Пише: Емило Лабудовић 

Као кад завјетна свијећа, упаљена страхом и надом, молитвом и кајањем, полако трне и њен се пламен гаси, утрну још један дан под капом небеском, а пејзаж се заогрну поњавом сумрака који се, као дажд, сурва из тамномодре дубине неба. Тишина, која се до тада једва чујно миловала са шумором свелог брезовог лишћа, зађе у сваку пору и заглуну сваки шум и знак живота. Само се са грана крушке под кућом, с времена на вријеме, промуклим хуком огласи ћук, тражећи конак. Сјећам се, моја покојна баба је ово парче дана звала „вријеме ћукова“, толкујући да док год хучу са грана слуте на годину гладну.
Тиха језа, разгоријевана ноћником који подиже и витла облаке ораховог лишћа, полако нарасте у дрхтавицу и закључа врата. Тама, рањена ту и тамо бледуњавим искрама свјетла као јунским свицима, овлада селом и пресели ме пред весели пламен шпорета. Пријатна топлина „смедеревца“, мирис јабука из подрума и самоћа, тешка као бреме сирових букових дрва, належе на рамена и отвори албум сјећања и успомена. Бјекство из тог фантазмагоричног тренутка, пуног сјенки и привиђења, води преко телевизора и пљуска вијести и дневника, које год дугме да притиснеш. А вијести….
Вијест да бјегунац, убица и деценијски становник разних затвора, и даље измиче потјерама и ноћас је прва. „Неко му жестоко помаже, храни га и дојављује кретање снага потјере“, рече данас рођак Мита који мимо других познаје планину као сопствени џеп. И подсјети ме на реченицу којом се некада код нас тумачила свака недођија и хајдучко измицање. „Убићу те као зеца, а онда отићи у Бијело Поље. Тамо ме нико никада неће наћи“, говорило се, углавном у шали. И тек сада ми је јасно зашто се, поред оволиких домаћих гудура и прашуме, у којима се могла сакрити и дивизија, бирало баш Бијело Поље. А онда редом, ниже се бројаница нашег посртања кроз гудуре доба у којем јесмо.
А напољу, уз фијук вјетра, траје вријеме ћукова и тако неодољиво подсјећа на оно што сам чуо.
Мину и прогноза времена, утишах телевизор и утонух у глувило ноћи, покушавајући да се саберем и разаберем. Можда ће, размишљам, бјегунац једном и налетјети на неку од патрола, јер рука правде је, кажу, спора али је и достижна, али до сопствене памети и до трезвеног гледања на све око нас – тешко. Рашомон неразумијевања, што објективног а што вјештачки подгријаног, које често хода ивицом лудила, пријетећи да се сваког часа сурва у бездан крви и сукоба, постао је окружење из којег, као гуске у магли, или не умијемо или не желимо да изађемо.
Ћукови су све гласнији јер ноћ увелико одмиче.
Из такозваног невладиног сектора хорски се гракће на наводни примат идентитетских над осталим питањима, при чему се кривица диктира само једној адреси. Чак и онда када неко од тих питања спада у сам врх грађанских и људских права, доступних свим народима и етничким заједницама свијета, оно се настоји жигосати као диктирано са стране и циљано на дестабилизацију и подјармљивање Црне Горе. Питање службености српског језика, још једном легитимирано резултатима најновијег пописа, из сфере нормалног дијалога и грађанског споразума пресељено је на терен тјерања пуког ината и мјерења чија је она ствар дужа. Тако она чувена „капица“ из Никшића (претходно се на њу не односи) запријети да српски језик, „све и да га говори више од половине грађана неће бити службени“ јер је, чињеницом да је Црна Гора „успособљена“ као држава, и црногорски језик „успособљен“ као службени. Термин баш онако – црногорски. И тачка. Професорица на УДГ (према свецу и тропар), школована и каријерно промовисана на чистом српском језику, пљуну на науку којој се посветила и „успособи“ црногорски као једино могући службени. Јер, ко те пита за науку, елементарни разум и логику, важно је да се, из голог ината, „оним Путиновим и Вучићевима“ стане на крај.
Тјерање ината, као скоро јединог начина и облика политичког комуницирања, присутно је у скоро свим областима у којима још увијек постоје спорна и неријешена питања. Тако, српски неће у Устав, Владика неће у капелу ни по коју цијену, предсједник Скупштине не смије на Цетиње ни по цијену главе, Патријарх у свој манастир може једино уз „специјалце“, Вучић чак ни тако, Белведер је постао једина брањена граница Црне Горе, и тако даље, и тако даље. Јер, само ако нешто и мирише на „српско“, па чак ако је само и музички спот – но пасаран! Али се зато јуначки ћути на чињеницу да се гомила гологузих Албанки испраћака на врху Ловћена, мермерном Владици тик пред носом. И све друге пацке са разних страна, од оних из Брисела па све до дипломатског шамара који нам, као основцима, неки дан, усред нашег, опаучи онај Хрват из европског Парламента. А кад „брат“ Ник Ђељошај на могућност уставне прекомпозиције српског језика запријети „жестоким одговором“ његовог народа, сви јунаци ником поникоше. Јер, инаћење, ачење и курчење „капице“ (претходно се на њу не односи), оног префарбаног Црногорца са Цетиња и оног лустер – ефендије из прве ДПС клупе резервисано је само за Србе и њихова питања, колико год да су утемељена. А све само из ината и да би се што дубље завукло у позадину наводних душебрижника који су нас узели под своје.
Круни се лагано новембарска ноћ, ватра у шпорету догоријева, сјенке огољелих грана машу иза прозора а напољу небо све више личи на огромну слеђену плавичасту куполу од стакла, натачкану треперећим мрљама звијезда. „Бескрајни плави круг и у њему звезда“, записао је Црњански. И док глувило ноћи осваја све кутке већ помало хладне собе, док замире ехо вијести за несвијест, напољу јача сјеверац и повремено се огласе и зачаврљају још увијек ненастањене птице.
Вријеме ћукова, рекла би моја покојна баба. И на гладну годину слуте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: