Писма са села којег више нема: Вријеме карневала

Пише: Емило Лабудовић

Опет је падала киша. Тиха, густа, великих капи и јаких бичева, сјурила се ненадано низ кровове, путељке, низ сјенокосе… За штошта окашњела, за понешто на вријеме али, говорили су наши стари, свака кап љетње кише вриједна је злата. Да земља оживи, да се зеленилу врати боја, да отпочину уморне сељачке руке и сустале ноге. И, ево, све је некако другачије, живље, једрије… Чак се и ја који се и нијесам баш претргао у неком тежачком послу (стари се, роде мој, стари, а и њиве и ливаде су се некако стањиле и укриле у шипраг) осјећам полетнијим. Мада, моја мајка би рекла да се стари коњ узалуд учи подигравању.

А док смо данима чекали да падне киша, падала су и још падају – обећања. Слике на ТВ, мада га све ређе гледам, понекад ме подсјете на дане кад сам још вјеровао у Деда Мраза и будио се са невином дјечјом надом да ћу под скромно окићеном јелком наћи дуго прижељкивани поклон. Било га је, мајка се увијек старала да ме не разочара, али углавном су то биле лијепо упаковане ситнице за свакодневну употребу: вунене чарапе и рукавице, шарени шал, џемпер плетен у „фањелу“, ткана торба за књиге… Радовао сам се, није да нијесам, али моја дјечија глад за нечим новим, нечим о чему се само маштало, остајала је неутажена. Годинама касније, кад је Деда Мраз заувијек остао у бајкама и успоменама на дјетињство, кад сам се напримао и надавао поклона сваке врсте, вратила се жеља за оним леденим шекуларским јутрима, јелком по коју је отац ишао чак на врх Голеша и топлим вуненим чарапама, плетеним кошчатом мајчином руком. Али, човјек је, ваљда, вјечито проклет да жуди за оним чега нема, не придајући му исти значај онда када га је имао у изобиљу.

Ето, на те ме дане враћају ове слике насмијане и лијепо обучене младежи са некаквим лијепо спакованим кутијама у рукама и још љепше сроченим обећањима да ће нам већ колико сјутра бити боље. Треба да се само стрпимо до септембра и да сачекамо да „њихови“ дођу на власт а онда… „опа, Ђурђо“! што би рекао непоновљиви Срећко Шојић. Весело, нема шта. И шарено, мислим на обећања, да личи на карневал. Али, занимљиво је да су у тим шареним колонама „додола“ и ови који су све ово вријеме били и јесу на власти, који су све што данас нуде нудили и прошлих и оних прије прошлих избора. Нуде као да су де тек сад пробудили и присјетили да нам је опет потребно „хљеба и игара“ како би смо заборавили да смо гладни.

Знам да ћеш рећи да је суштина предизборне кампање у обећањима и увјеравању да се спремно и способно да се обећано и испуни. И, добро де, могу да схватим ове који до сада нијесу имали прилику да се искажу и потврде своју (не)способност, али ми никако не иде у главу безочност ових који ево трећу деценију барјаче, обећавају, лажу и варају, па, опет, с истим образом (и без образа) пред народ, као да је све претходно било „пуј пике и више не важи“! Био си сувише млад да памтиш кад су почели, али си, ето, довољно стасао да будеш свједок бар три, четири „карневала“ обећања и убјеђивања (и још понечега) и увјериш се колико им ријеч вриједи. И да се, заједно са мном, запиташ: па, докле, мајку му? Колико то још пута треба да нас преваре па да коначно схватимо да није „цар го“ већ у најскупоцјенијем одијелу а да смо голи, боси и нечувено незнавени – ми. Да, роде, до нас је и само до нас!

Колико год се трудио да се заогрнем овом тишином и самоћом, даљином од вреве живота и смрада његовог ђубришта, ослушнем и ја понекад, (Аристотел је давно рекао да је „човјек политичка животиња“), веселу карневалску поворку и њихове још веселије „прологе“. И, мада их већ знам напамет (независност, суверенитет, западне вриједности, црква, послови, плате и пензије достојне овог времена, аутопут, хотели, пољопривреда…) буде ми колико забавно толико и отужно. И подсјети ме на никад заборављену слику оца који, као да се правда, обећава да ће „кад буде плата (каснила је већ четврти мјесец) да ми купи … нешто“. А овдје код нас све касни не четири мјесеца већ деценијама. У дуговима смо до грла, нема послова, нема фабрика, нема туризма, нема… свега нема, осим обећања да ће свега бити „само да још овај пут одбранимо државу, њену сувереност, евроатлански пут… итд“! И то да је „одбранимо“ од њене дјеце која су је стварала и градила, од њене цркве која ју је породила, од језика којим је проговорила, од браће која су јој најближа… од ње саме, онакве каква је била и трајала вјековима. А кад све то одбранимо, онда ће коначно да потеку мед и млијеко.

Чујем и неке од ових који се још нијесу опробали. И они нуде све и свашта, а лако им је да обећавају јер ријеч не кошта. И они су зајапурени, млађани и живахни, и, мада су „украваћени“ са меким „ћ“ (Шојићев термин) страшно ме подсјећају на ове садашње док су били „млади, лијепи и у џемперима“. Ти знаш ону народну „да се онај кога је змија јела и гуштера боји“, а мене су „уједале“ шарке и поскоци, тако да се страшно плашим олако датих обећања. Нарочито кад се дају шаком и капом. И зато сам склон да повјерујем само онима који нуде само једно – промјене. Промјенебкао пријебсвега раскид са деценијском агонијом и политичко – економским тумарањем и експериментисањем. Да, коначно, оставимо за собом овај казамат у којем је премало оваца а превише вукова, мада бих рекао да више личе хијенама. Да престанемо да, слијепи код очију, слиједимо Домановићег „вођу“ јер нас је, ево, довео до ивице. Да се крене другим путем ка истим циљевима до којих, са њиховим оковима на ногама, нећемо стићи још за вијек. И колико год да се као народ око много чега не слажемо, не слажу се ни други, око једног се можемо сложити скоро стопроцентно: ово не ваља! А још мање ваљају ови који су нас увалили у „ово“! Кад то, коначно, схватимо, кад саберемо колико су нас пута превели жедне преко воде и одузмемо се пред том бројком, кад сагледамо гдје смо ми а гдје су они, а они су већ и Европу давно прешишали, лако ћемо се одлучити. Све, све, само не они и њихови помагачи и сателити. Нарочито не они који су им колико до јуче вирили испод скутова а сад се праве Енглези, ни лук јели, ни лук мирисали.

Опет се појавило сунце, и оно као умивено и дотјерано као првачић првог дана школе. Биће ово још једно од оних позлаћених предвечерја око којих су ломили пера Шантић, Дучић, Јесењин (ни ријеч даље, да не покварим ову неописиву љепоту) и за који сат ће се опет огласити карневал. Слушаћу, шта друго да радим, надајући се да и они други који слушају – „чују“. Да разумију и препознају благоглагољиви језик политичког водвиља који се одиграва широм Црне Горе. Да препознају исте оне фаце које више ни ковид маске не могу да сакрију и представе другим и другачијим. И да ће, кад се све стиша, умјети да, коначно, као сав нормалан свијет, одвоје жито од кукоља.

На крају, још док дан букти крвавоцрвеним пожаром умирућег сунца, док још није почело „весело вече“, да те приупитам: да ли се на крају карневала спаљује она лутка која представља кривца за све? Можда је вријеме да и ми неке овдашње „лутке“, криве за све, „спалимо“ и окренемо плочу?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: