Писма са села којег више нема: ЗАШТО?

Пише: Емило Лабудовић

Памћење је дар од Бога али и божија казна, а сјећања су сјенке над памћењем. Некад свијетле и прозрачне као празнично јутро, а некад мрачне и ледене као градоносан облак над сазрелим житом. Данас је један од оних дана сјећања када хоризонти посиве, сјећања која опомињу да је, као што то записа Меша Селимовић, „жив човјек вазда на губитку. На данашњи дан бомбардована је Мурина, још једна црна перла на ђердану НАТО злочина над једном сувереном земљом и њеним неотуђивим правом да своје унутрашње ствари уређује својим а не туђим „законима“ силе и топуза.

Познавао сам троје од шест жртава тог бестијалног иживљавања над варошицом далеком од свега што би макар и мирисало на легитиман ратни циљ. Знам и родитеље троје јагањаца са расцветаних подчакорских поља. Јулијин отац ми је био колега по занату, и три дана прије трагедије чули смо се телефоном. Храбрио ме је да ће бити добро и да му је, откад је Јулију склонио „на сигурно“ и далеко од узавреле Приштине, у ујчевину, сада кудикамо лакше. Памтим и Мирослава. Једном сам га срео док се враћао из школе и тада ми је потанко,  слободно и свесрдно, онако како то само дјеца са села знају, објаснио како да стигнем пречицом преко Лијешња. Оливеру знам само са слике, осмијех који би могао да заустави и стампедо подивљалих коња са Виситора. Али не и два подивљала „Миража“ француске ратне солдатеске који, у два налета, испалише седамнаест пројектила на два пута мање кућа и камени мост. А памтим и кафану „Мост“ на чијој се тераси испијала најслађа путничка, у којем год правцу да се путовало.

Кажу да је тог последњег априлског јутра 1999. године Лим, диваљ и неукротив с прољећа, набрекао од сњежница и бујица, био неуобичајено тих. Да је стопе моста миловао као да се боји да их не повриједи и да је његова тутњава кад ваља дрвље и камење била стишана да су се могли чути зујање пчела и чактари овнова предводника испред стада која су одмицала уз Кукавицу. А онда је, на крилима анђела смрти, варошица до тада знана углавном из зимских метеоролошких билтена („непроходан правац Мурина – Чакор – Пећ“) са својом жртвом и жртвама, ушла у крваву балканску историју.

Данас је над Мурином небо ведро као дјечје очи и њиме шпартају само ластавице. Нема грабљивица, чак је и орао крсташ остао високо горе изнад Чакора. Градић су притисле прва овогодишња јара и скоро манастирска тишина која, као мливо, сипи из плаветнила. Чак се и вјетар стишао и тек благо повија пламен свијећа које догоријевају на постаменту споменика – опомене.  Већ двадесетдруго прољеће, премало за заборав а превише за сјећање, зелени Полимљем, њедрећи изнова и изнова једно те исто питање: ЗАШТО?  Зашто баш Мурина кад ни по чему није личила на потенцијалну мету. Чак ни највећи НАТО лажов, Минхаузен двадесетог вијека, Џејми Шеј, није могао да смисли оправдање за овај злочин. Његова чувена кованица „колатерална штета“ као мјехур од сапунице разбила се о логику да је то нешто што бива успут, као пратећа невоља неке још веће невоље, али Мурина није била „успут“. Напротив. Причали су ми пилоти борбене авијације да је налет над Мурином, због конфигурације терена, прилично компликован и да никако не може бити „успутна операција“. Неко је морао да је подробно размотри, припреми и испланира и да тек онда изда наређење  ловачком пару са француском заставом на репу. Ако је тако, а тако је, откуда онда у НАТО оперативном штабу Мурина као ратни циљ? Шта је она у читавом плану агресије представљала, чему је сметала? Коју је то пријетњу представао камени мурински мост кад је краћи од било којег понтонског, а повише њега су бар три, четири газа која би се могла прећи и бициклом? Откуд то да су у НАТО штабовима чули за Мурину мимо свих других црногорских мјеста, војнички и стратешки много важнијих? Или ће најприје бити да им је неко дошапнуо и упро прстон на карту. Ко и зашто?

Данас смо, не нашом вољом, у друштву „организоване криминалне органиације која је извршила злочин превасходно над међународним правом“, и стекли су се сви услови да новопечене пријатеље упитамо зашто је стријељана Мурина. Знам, рећи ћеш, а зашто су стријељани новосадски мостови, београско породилиште, алексиначко ромско предграђе, воз у Грделици… Па прије свега тога Јасеновац, Шумарице, Краљево, Новосадска рација, Пребиловци, Јајинци… Али, признаћеш, Мурина онако стиснута између Виситора, Сјекирице и Чакора, сувишна и себи самој, никако и ни по чему се не уклапа у ове спискове стријељаних. Јер је изван свега, изван ратне логике поготово. Зато би ваљало да она Ињац, кад већ прије ње то није смио „соко“ Бошковић, припупита своје НАТО газде – зашто Мурина? Да се, кад смо се већ помирили са смрћу невиних, помиримо и са бесмислом њеног разарања. А док неко од ових којима је глава у Бриселу а позадина на нашим грбачама не стисне петљу и постави то питање, ево ти мог одговора, макар за јоту смисленијег и ближег истини од свих Шејових „објашњења“: Мурина је стријељана само зато што је – српска!!! Зато што је усред српског Полимља, усред тада побуњене српске и домољубиве Црне Горе. Стријељана је да буде туга и опомена оној Црној Гори „те се нешће у ланце везати“!

Данас, везан ланцима за џелате, осуђен на патњу незаборава, на памћење и мрачну сјенку смрти над њим, на обновљени Мурински мост спуштам вијенац ђурђевка за Оливеру, Јулију, Миослава, Вукића, Милку и Манојла и ослушкујем Лим и његову неумрлу пјесму. А свуда около тишина, она Душанова, што боли, она „што све меље без умора и одмора – слеђена тишина Вистиора“! И усред ње, питање без одговора: ЗАШТО?

Прочитајте ЈОШ:

Петронијевић: Одупријети се доношењу закона противних правном поретку Србије, породичним односима и вери

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: