Писма са села којег више нема: ЗНОЈ

Пише: Емило Лабудовић

Опет је пригријало. Припекло као да се љето тек захуктава. Као да је Сведржитељ наложио ракијски казан па на дернек сазвао цијело Полимље. Сунце засјело над долином па никад да се помјери према ободу западног вијенца, ни дашка вјетра, а дан се претворио у дуго ишчекивање спасоносне свјежине коју доноси тек сумрак. Дуго, топло љето, тако је ово бесконачно жарење против свих правила календара названо у чувеном филму по сценарију Виљема Фокнера, који су жене моје генерације, због заводљивог Пола Њумена, гледале и по неколико пута.

Не, не жалим се. Смјештен у дубоку хладовину лиснатог јавора, скоро и да не осјећам врелину која, попут орла „тресигаће“ (ружног ли надимка за тако дивну птицу) лебди над селом и прегријани ваздух тјера да трепери, густ као желе. Да малоприје не прође рођак Митко, можда и не бих имао повод за ово писмо и можда би ме омама касног поподнева прије одвела у дремеж него што бих се латио пера. Рекох, прође Митко водећи Вранца претовареног дрвима, ознојен тако да му кошуља бјеше прирасла за мршуљаво тијело набрана као церова кора, задихан и са прутовима прашине по лицу, накупљене дугим силаском низ Јаворовицу, До, Негојеву долину, Це… А са густих, већ просиједих, обрва које су му наткрилиле очи, сливао се точурак зноја, обилнији од оне танке црте воде која се циједи са ињем обрасле чесме на Ждраковцима.

„Ево се знојим као да сам предсједник државе“, добаци шеретски, док је, онако с ногу (знаш да смо га ријетко кад видјели да сједне), испијао трећу. „Двије за двије ноге које су ме теби довеле, а трећа за срећан пут“, гесло је којег се увијек држао, под условом да је толико било у флаши. Рече то и продужи низ пут док се за њим и Вранцем дизао облак прашине самљевене као брашно.

Сједим сад уз полупопијену чашу шљиве и размишљам: зашто се предсједник државе онако зноји кад није на припеци, кад не товари дрва и не рве се с Вранцем низ прашњаве сеоске путељке? Листам странице Интернета и налазим објашњење да је „знојење нормална функција организма и да се сви знојимо када је вруће или током физичких активности“. Али, предсједник се вози климатизованим (и оклопљеним) „мајбахом“, гдје год дође просторије су пристојно расхлађене а што се физичких активности тиче, одавно је престао да игра кошарку. Па откуд му онда онолики потоци зноја? Трагам даље и налазим на објашњење да „обилно знојење, или хиперхидроза, може бити последица и великог стреса, гриже савјести или нервозе“.

Па контам: стрес – шта би ти могло да „стресне“ друга предсједника? У држави му је све „под конац“, сви мирни, сити и задовољни. Код куће, фала Богу, има се, може се, нико не ради а сви имају. И шире око куће су намирени, од „Прве“ до Менхетна. Дакле, неће бити да је стрес. Грижа савјести: таман посла. Да би се савјест могла гристи неопходно је да постоји. А да постоји, предсједник би у луде колико има на њој. Гладних, незапослених, ухапшених на правди Бога, слободних на правди „њега“, изневјерених нада, неиспуњених обећања, изданих пријатеља… то бреме савјести не би понио ни Митков Вранац а камоли предсједник. Све у свему, отписујем и савјест као могући узрок. А наука каже да ако није ово двоје, онда нема друге него је ово треће: нервоза. Лаки је мало нервозан – као врана клип кукуруза кљуца ми по сјећању чувена реплика из „Маратонаца“, а предсједник нам је баш – маратонац.

Три деценије предводи ово „погребно предузеће“ које нас је скоро све живе сахранило. А и као онај Пантелија „све наше оставио је – себи“! Шта то, онда, нервозира нашег Лакија кад је, рекох, све како царски ваља и требује? Биће да слути, а и свакодневно му дојављују“, да му баш не иде све по лоју. Да му се истрошио и отањио арсенал обмана и опсјена, лажних обећања бољега и још лажнијих пријетњи горим (као да од овога може  бити горе), и да му понестаје материјала за „страшила“ из Москве, Београда и СПЦ. И што се више упиње да изгледа смирен, самоувјерен, убијеђен и убједљив, зној, тај неподмитљиви знак страха и несигурности, лије ли, лије. Таман као са Миткових обрва. Толико да су му марамице једна од значајнијих ставки трошкова кампање. Толико да то више не могу да прикрију ни Јавни ни она наша рођака у улози Косовке девојке (могу само да замислим колико се јежи на ову „слику“) над рањеним Орловићем Павлом (а сигуран сам да  се и предсједник сав најежио и да му са сваке бодље капа зној због овог поређења).

Сјенке, као облоге на врелу рану, пријањају уз зажарене и нагореле њиве и ливаде, и лагано гасе неиздрживу врелину дана. Сигурно је и Митков зној већ пресахнуо, и да су прегаоцима опет „дошле очи“, како то овдје кажу. Али, сумњам да ће предсједнику овај предах донијети олакшање. Он ће се опет презнојавати, махати рукама као да демонстрира „кате“, личећи на Дон Кихота који јуриша на вјетрењаче. Листам опет по Интернету не би ли му посавјетовао неки лијек, јер  предсједник је „предсједник свих нас“ (ха, ха, ха…). Далеко од жеље да изигравам доктора, мала ми је школа за то, једино што могу јесте да му препоручим Чкаљин „лијек“ којим је „лијечио„ нервозног Шурду: „Иди, бре, лези, спавај, одмарај, уживај (имаш у чему), играј карте, телефинирај, играј шах (сад си се навикао и пригрлио „шаховницу“), бистри светску политику, пиши (коме хоћеш), ради шта хоћеш… само се откачи од нас“! И престаће да се зноји и троши онолике марамице. А ако неће сам, „пресједнику има ко да пише“. Отписаће му и отписаће га они због којих се никад није ознојио.

Спушта се вече и вријеме је вечерњим дневницима које проклета радозналост и „глад“ за цивилизацијом и у овој дивљини чини навиком и насушном потребом. И, мада сам већ све чуо и све видио, хоћу да видим гдје ми се и због чега предсједник данас зноји и ко нам га то нервира. А ти упамти, нервозан предсједник и мирна држава никако не иду једно са другим. Зато мислим да би био спас и за њега и за нас кад би му у септембру бар једну бригу скинули с врата. Ради на томе, спасавајмо човјека!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: