Писма са села којег више нема: Не окрећи се, сине

Пише: Емило Лабудовић

Календар каже да је стигла, да је смијенила ону стару, офуцану, дроњаву и болесну, и тихо, као никад прије, ушла у домове, у планове, у надања… Овдје је стигла огрнута мраком, покисла и слеђена, без помпе и ватромета, прикрала се као хајдук, не чекана и не прослављена. Поноћни сат који биљежи њен долазак овдје наступа већ са сумраком јер ево већ десети дан нема струје (замисли: снијег у децембру) а они из ЦЕДИС- (сад их тако зову) никако да зађу у ову пустару и поправе квар. Касне нечувено, као да је пало два метра снијега и као да га киша већ није спрала. А не сјећам се да су икад закаснили са рачунима нити им је ишта сметало док су нам отимали ону дивљакушу и кротили је у цијеви „фи 100″, остављајући нас заувијек без једне од ријетких благодети којом нас је за све друго шкрта природа благословила.

Залихе свијећа су већ потрошене, гас се штеди као укопно одијело, тек колико да лампе издрже док се вечера и распреме постеље. Кажу, стигла је двадесет прва година двадесет првог вијека, а овдје све личи на оне далеке, из дјетињста, кад сам уз слабашну свјетлост петролејке срицао прва слова. Истрошиле се и батерије мобилних телефона које се сад чувају и штеде за не дај боже, нема телевизије, радија, новина… нема вијести, нема честитки. Сјај и прангијање ватромета којима сте ви прославили њен долазак не допире довде, и ништа, ама баш ништа не подсјећа на њен долазак. Али, ако нас је ЦЕДИС оставио на цједилу, рачун још није, и знамо да је ту.

Ова прошла била је од оних које у хроникама овог краја избјегавају, прескачу и гурају у страну и које сврставају међу ратне, гладне, године поплава и земљотреса, болести и смрти. Мало ко овдје има лијепу ријеч за њу, на прсте једне руке могу да наброје веселе и срећне догађаје а рачуницу и тада поквари број оних који су испраћени у таму смрти без честитог опијела и лелека. Једино што држе изван сваке рачунице, једина ставка у позитивној колони завршног рачуна је 30. август и њиме се бране од осећаја губитка и узалудности.

Док за видјела, у облаку дуванског дима и препеченицу коју сматрају ефикаснијом браном од „ковида“ од свих маски и љекарија, толкују о ономе што ће доћи и шта у свом товару носи нова, крајње су опрезни, шкрти и неповјерљиви. Није да не вјерују, није да се не надају, није да не би жељели да коначно сване, али не би им било ни први пут да буду преварени и изневјерени. Јер, кога је змија ујела… Браним их од њих самих и њихове неизљечиве невјерице подсјећањем на све оне тешке године које нас, ипак, нијесу дотукле. На године кад је земљотрес протресао пола државе, на вријеме рата, санкција, инфлације… На НАТО бомбе и ноћи замрачења црњег од овог у којем смо дочекали нову, на оно кроз шта су нам прошли очеви и дједови, на дивље хорде иних освајача и окупатора које су пустошиле и за собом остављале смрт, издају и глад. На братске мрзије, сличне овим данашњим, које су нам понијеле више глава него пет вјекова Турака. На… дуга прича за кратка дана. Убјеђујем их да смо из свега изашли сложнији и јачи, да ћемо и из ове пустоши, из овог јада и пасјег времена у којем, као изгладњели курјаци, режимо једни на друге, некако изаћи, да ће бити боље, јер горе тешко да може. А они само ћуте, увлаче отров недозреле крџе дубоко у плућа поштеђена од вируса али не и од астме, незалијечених и на ногама преболованих упала, и врте главом. Наздрављају својим недосањаним сновима, неиспуњеним надама, неоствареним сновима, својим изгубљеним илузијама и, крстећи се широким замасима, као једину молитву, себи у браду шапућу: дај, Боже! Одбранили смо, кажу, цркву а све друго је – друго. Може а и не мора, не би нам било прво. Још само здравља, да нас ова напаст коначно остави на миру па ћемо већ некако, преплићу језиком одебљалим од ракије и тетураво одмичу раскаљеним пртинама да се прије мрака дочепају куће.

Остајем сам, са јеком њиховог ћутања у глави, са недопијеном чашом и незапаљеном цигаретом (знају да не пушим, али ипак нуде), окружен мраком који је, како полазе сати, све гушћи. У души нарочито. И што ноћ постаје све дебља, моји разлози и аргументи постају све тањи. Намножило се и наталожило, роде мој, толико много наде и ишчекивања а тако мало дочеканог. Али, ако ја и имам право на зебњу и безнађе, ти да се нијеси усудио. Не окрећи се, гледај напријед и ходај право. Пут који смо љетос прокрчили, иако баш и није аутопут, није ни стаза која води из нигдје у нигдје и на његовом крају није вукојебина звана Бољаре већ широка и бескрајна мрежа путева којима се стиже у будућност у којој се струја неће чекати десетак дана.

Не знам који је сат, рекох ти да је овдје десетодневна тама већ избрисала све временске орјентире, али осјећам да се ближи вријеме устајања. У сваком погледу. Лампа се одавно угасила, утрнула је и ватра а и батерија је већ на измаку. Остављам те зори која свиће, устај, ходај и не осврћи се. Ово што ти је за леђима, и овај мрак и ова невјерица, моје је и само моје, теби и твојима припадају само вјера и нада. Вријеме је за њих.

И, да, срећна ти Нова година новога вијека, колико год да одавде личи на неке давне, већ виђене и одболоване.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: