Писма се села којег више нема: Црвенкапа је појела вука

Пише: Емило Лабудовић

Одмакла је ноћ и чврсто загрлила  зидни сат чији откуцаји у овој тишини звоне као звона саборне цркве. Огрнута црним плаштом, пребира дубодолине и кланце, укрива стазе и богазе, жестином разјарене жене љубоморно насрће на бјелину снијежне поњаве која се разастрла селом и баца јој се сјенкама на лице. Кидише и на прозор у чијем одразу титра лелујави пламен свијеће (струје опет нема, а нема ни разлога за то) и кези се својим недокучивим лицем са стотинама маски. А споља, кроз њену густу копрену, као са другог свијета, допире отегнуто и застрашујуће вучје завијање. У оваквој ноћи, причали су ми стари, и вук самотњак осјећа језу и праисконски страх звјери прогоњене сопственом фамом.

Његов зов дивљине и самоће, који ми више личи на вапај изгубљеног у времену и простору, подсјети ме на ноћи када сам покушавао да твоју неисцпну знатижељу и широм отворене и свега гладне очи, успавам бајкама. Највише си волио „Црвенкапу“ и дуго, дуго сам морао да те, на ивици суза, убјеђујем да је ловац убио „злог вука“ и  спасио њу и баку. И сјећам се да си једног јутра, још поспан и „са очима изван сваког зла“, право из кревета зграбио своју сликовницу и до непрепознавања ишарао вука. И није га спасило ни то што је у њој више личио на умиљато кученце него на страшну звјерку. Давно је то било, ти си већ подалеко одмакао од времена бајки, мада сликовницу још чувам као доказ да су била, и знам да си већ добро упознао и „црвенкапе“ и „вукове“ и више нијесам сигуран ко би од то двоје данас био ижврљан у сликовници твога живота.

Пишем ти ово не да тебе подсјетим на дјетињство, памтиш ти много тога, знам, већ су ме и овај подголешки а и онај „бајковити“ вук подсјетили шта значи бити жртва стереотипа, етикете и неизбрисивог жига, и како је за њега и „његове“, шта год били и шта год урадили, за сва времена резервисана само једна једина „истина“ – истина зле и крволочне звјери. И све ме то ноћас, роде мој, подсјећа на нас, на род наш проказани, жигосани и анатемисани. Ни сва величанствена историја, вјековна борба за слободу, вјековна праштања злочинцима и окупаторима, сав наш допринос култури, науци, спорту, и свеколиком наслеђу свијета, нијесу и још задуго неће бити довољни да са нас као народа буде скинут срамни бјелег „дивље и крволочне звјери балканских шума“.

Присјећам се једног свједочења бившег фронтмена бенда „Урбана герила“ који се одселио у Велику Британију. Године 1999., једне у подугачком низу година у којима смо гоњени као звјери, на једном од скупова поводом бомбардовања СРЈ, пришла му је Енглескиња која је за руку водила шестогодишњу дјевојчицу и замолила га да јој подробније објасни шта се то управо дешава са нашом земљом и у њој. Јер, рекла је, сумња да је баш све онако како јављају и пишу њихови медији. „Шта вас буни?, упитао је он. „Па, збунио ме је разговор са мојом ћерком“ – одговорила је. „Питала ме је зашто се бомбардују Срби? Рекла сам јој: зато што су зли! А она је на то само кратко рекла: ПА, АКО СУ ТАКО ЗЛИ, ЗАШТО ОНДА ОНИ НАС НЕ БОМБАРДУЈУ“!?

Зора би ме затекла у покушају да ти набројим све примјере гдје смо, умјесто жртвама, проглашавани џелатима и прогоњени хајкама каквима је мало ко гоњен. И како смо, по цијени сто за једнога, крваво плаћали данак опстајања у набијеђеном друштву цивилизованих народа. И како нам је, по оној народној „на вука повика а лисице месо краду“, десетоструко наплаћиван сваки отпор, сваки бунт и непристајање. Како нам је свака зора слободе гашена мраком ропства у оковима, тешким синџирима и главама на кулама и колцима. И како су нас, за разлику од оне из бајке, разноразне „црвенкапе“ умјесто колачима даривале касетним бомбама и уранијумском муницијом. И како су, уз помоћ „ловаца“, што стране што домаће стокупљевине и талога“, кидисале на вукове и онда кад ни у примисли нијесу имали бакину кућицу. И како је, за разлику од оне из бајке, ововремена „црвенкапа“ широм избечила очи да нас боље види, наћулила огромне уши да нас боље чује, и до незајажљивости искесила и разјапила чељуст са које капа бјеснило, да нас боље зграби.

И зато немој да те чуди ни ова најновија, сребреничка, хајка на вукове. Јер, хор „црвенкапа“ које предводи госпођа Џудит, не смије да дозволи да вук може бити невин. За њега је резервисана само једна једина карактеристика, карактеристика зле и крволочне звјери коју на сваком кораку треба гонити, убијати и истребљавати. Или, у најблажој варијанти, прекрштавати у овце, вадити им очњаке како би били лакше шишани и клани по потреби. И зато, пусти вука, он је то што јесте, обрати пажњу на Црвенкапу, није више онако љупка и невина какву је памтиш из бајке. Па, узми нову сликовницу и прежврљај тако како ти се чини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: