Писмо Бранку Радичевићу

Пише: Драган Копривица

(песма посвећена људском лику и песнику,
вечитом младићу, Перивоју Поповићу)

Драги Бранко, одавно се с Тобом нисмо чули,
али у сећању на Те нисмо оманули,
овде, где сви веле “На Западу ништа ново”,
а шта имаш Ти нам рећ’ за Твоје Стражилово?

Да ли тамо јоште Твоја славна лира свира,
да ли неко, к’о Ти некад, и сад романтизира?
А, на нашу жалост, код нас, ево, стално,
фали оно мало душе, и све је реално…

Ништа није исто, к’о што беше прије,
у запећак гурнули смо чисте емоције,
и сметнули с ума Твоје лирске струне,
у шта сваки песник може да Ти се закуне…

Данас време не иде лирици на воду,
као некад Теби, у Славонском Броду,
па Земуну, Сремским Карловцима,
кад си, налик песницима, кол’ко год их има,

Циљао за себе, и у име свију,
баш на ону изворну, сетну емоцију,
па у лику даровита, и смерна младића
све романтизир’о уз Ђуру Даничића…

И притом не, реда ради, и не ради форме,
био врли следбеник Вукове реформе…
Вазда с фином сенком на лицу песника,
заговорник народног, српскога језика…

А некима, уз све то, можда знано није
да рођен си баш, на радост српском роду,
у прелепом граду, Славонскоме Броду,
и то под именом другим – Алексије…

А то име после, Бранко, здраво био,
због намере српске си и посрбио…
Јер то беше у имену Твоја српска мера,
и нек си га променио, и алал Ти вера…

А Карловци, уз чувену њину гимназију,
будише Ти светски, и српски бол, у име свију,
уз посебно драго Теби Стражилово,
због којег си емотивне стихове исков’о…

Због прелепог Твога песничкога санка,
и стиховног еха “Ђачкога растанка”,
све уз жељу Твоју, чак уз младе дане,
да у Стражилову Тебе и сахране…

После си, у Бечу, у наставку жића,
пријатељ чак био и Вука Караџића…
А стихове пис’о, чуло се касније,
још као ђак Карловачке гимназије…

Па у Бечу песмарицу, с пуно финог дара,
срочио у духу евроромантичара,
и касније, током једне ‘ладне зиме,
одбранио занавек песничко Ти име…

А када си затим, уз подршку свију,
похит’о у милу земљицу Србију,
баш власти Те српске, е дивна ли јада,
протераше из српскога белог Београда…

Тако тад си и Ти, романтична лика,
стао у ред прогоњених народних песника,
а после нам ненадно, наш песниче мио,
од јектике тешке тешко оболио…

Па, све грудоболан, потрошио дане,
и умро у Бечу на рукама Ане…
Те Вукове кћерке, а баш беше фина,
кад Ти оде ни са тридесет година…

А после су Твоји млади пријатељи,
сходно оној Твојој последњој Ти жељи,
пренели, додајмо за крај још и ово:
земне Ти остатке баш у Стражилово…

А и сад се многи с поштовањем сети
оне чувене Ти – “Кад млидијах умрети”,
објављене, како живот то заврти,
не за Твог живота, него после смрти…

И не брини, Бранко, ти ћеш вечно знати
како с оним, који љубе песму, вековати,
и неће Те снаћи сви песнички јади –
песме Твоје неће остат’ сирочади…

Зато Ти и версе ове приложити хоћу,
певај, Бранко, дању, певај ноћу,
јер Ти ћеш у нашем литерарном санку
вазда остат’ онај “Путник на уранку”…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: