Писмо из Бања Луке: „Је ли гријех питати за брата“?
1 min read
Пише: Емило Лабудовић
Изненадићеш се овој новој адреси макар колико и ја позиву да посјетим Бања Луку. Јесте да се за моје године поизмакла, али кад браћа зову лако се одазвати. И, ево, након „јањета у Јабланици“ (ако те икада пут нанесе туда обавезно сврати код Ковачевића, сијеку директно са ражња) и још триста километара преко, у башти хотела „Босна“, уз хладно пиво и топли братски разговор, полако видам утрњела леђа. Причао сам ти некад о „шехер Бања Луци“, једном од најљепших градова оне старе „Југе“, о најљепшим цурама и корзоу које је била озбиљна конкуренција новосадском. И вјеруј ми, мало се шта промијенило, с тим да мене у овим годинама сада више занимају чувени ћевапи „код Мује“ и башта у „Кастелу“, наднешена над стишаним водама Врбаса. И не знам да ли и даље „Врбас вода носи јаблана“, али сам ти свједок да овај град и даље с пуним правом може да носи титулу шмекера међу градовима. Једнако због себе и свог неугаслог шарма колико и доброте, срдачности, отворености и искрености људи који овдје живе.
Рекох, стигао сам на позив браће из Републике Српске, у жељи да се сретнемо, попричамо и размијенимо искуства битке да, као народ и као људи, опстанемо у овим смутним временима. Јер, бити Србином је, изгледа, подједнако тешко и њима и нама, а вријеме, кокузно – што би овдје рекли, једнако споро мили крај Врбаса као и крај Мораче. Али, храбре ме они, тврд смо ми и тврдоглав народ, истрајаћемо. Видјели смо леђа многим душманима, испратили хорде и хорде освајача, дочекали крај многих царева и царевина, па ће и ово проћи. И, подсјећају ме и изнова отварају никад до краја зараслу рану, једини непријатељ којег никад нијесмо успјели да побиједимо јесмо ми сами.
Што је ниже пива у флаши, све је више јетког набрајања наших падова, заблуда, промашаја, жртава за друге и за ништа, изгибија за туђе интересе и ратних побједа проћерданих у миру. А овдје се то посебно осјећа и зна. Ожиљци „неспоразума“ са онима којима је небројено пута опроштено, којима су толико пута дариване слобода и држава, још су свјежи и свуда видљиви. Али, срце Бања Луке је големо и пространо, шире и од ње саме. У њој, једне уз другу, упркос свему и упркос великој несразмјери, стоје тринаест џамија и исто толико цркава. И свако своје моли у тишини, свако зазива свога Бога и нада се опроштају и искупљењу за све вољно и невољно сагрешење.
Пита ме Слободан Наградић, филозоф и социолог, алфа и омега протокола, дочеклија и брижник о свему што треба госту, може ли се, макар и дубинском анализом, уочити било каква разлика међу нама? Нема је и не може је ни бити, објашњава др Златко Јурић, пјесник са звањем шефа кабинета предсједника Скупштине, јер један смо род, једна смо крв, једна смо вјера, једним језиком говоримо, пљујемо и псујемо, и сви смо једнако проклети Лазаревом клетвом и косовским изгубом. Па, откуд онда оволико трвења међу нама, неспоразума, одбојности, пизме, надгорњавања, питам? То је због тога, гласом дубоким деведесет година, тумачи академик и предсједник овдашње Академије наука и умјетности, Рајко Кузмановић, што смо као народ више били окренути другима него себи, што више знамо о њима него о нама и што више водимо рачуна да се допаднемо другима него да се огледамо у објективном огледалу истине и историје. Што нам туђе тапшање по рамену више значи од сопственог осјећаја вриједности. И подсјећа на ријечи једног од знаменитијих српских интелектуалаца, Драгоша Калајића: „Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и, коначно, агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодјену у друге, грађанске, аутономашке или војвођанске, те црногорско – сепаратистичке одјеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин“!
Ћутимо, јер овој Драгошевој нема ни приговора ни поговора и у себи збрајамо примјере „истакнутих“ Срба који су, преко ноћи, „заборављали“, одрицали, и негирали своје коријене и сјекли гране свог родослова. А онда, скоро у глас, тврде да, упркос свим настојањима продате политичке и интелектуалне српске елите да буду „на Западу“ и да нас као народ преведу „преко Дрине“ (вазда је наглашавана као раздјелница два свијета) на дужи рок неће успјети. Наше исходиште је источно, сва наша историја и култура окренуте су истоку и било би неопходно претходно ишчупати нам коријење па нас онда покушати пресађивати тамо гдје сунце залази. Залудан је то посао, са академским миром тврди господин (и знањем и звањем) Рајко јер можемо и као народ и појединци да усвајамо и присвајамо вриједности Запада, мултикултуралност је пожељна и јача сопствене вриједности, али наше је било, јесте и остаје Исток и на Истоку. И са подсмијехом коментаришу јучерашњи приговор из Брисела како, и поред свих напора да се приближимо Европи, никако да се одмакнемо од Русије. Као да смо народ мувљег памћења и као да је лако заборавити да су нам са тог „рајског“ Запада најчешће стизале окупационе легије, бомбе, пожари и разарања. Само у прошлом вијеку три пута, и то снагом која нас је као народ предесетила и за три вијека уназадила. А границе, додаје пјесник Пеђа Бјелошевић, коријеном од Цетиња а предсједник Удружења књижевника Српске, ови казамати којима нас дијеле и покушавају да као марву у тор угурају, пролазне су и за времена. Доктор Златко, пјесник и политичар потврђује ту истину истином да, нарочито на њиховом тлу, ни једна граница није преживјела педесет година, па неће ни ове. Треба само коначно бити паметан, окренути се и посветити се себи и својим интересима. Престати да се буде слуга и измећар страних аспирација и интереса, да се чува и јача национално, духовно и културно јединство, развија свијест да смо сви једна породица и да као сложна браћа бринемо једни о другима и једни за друге.
„Је ли гријех питати за брата“? – присјећам се Меше Селимовића и питам и себе и њих откуд онда овом братском загрљају званичан, скоро међудржавни, карактер. Зар брат код брата мора уз најаве, протоколе, камере, знатижељне новинаре који би да из свега ишчачкају неку политичку пикантерију, сјенку завјере и домунђавања иза леђа ових или оних, са посебним интересовање за херцегновску недјељу. Као да је ратни окршај а не локални избори и као да се у најсрпскијем граду на црногорском мору уопште може постављати питање исхода. Биће наша рука, одговарао сам, зачуђен откуд шум херцегновског мора овдје надјачава жубор Врбасових таласа и вирова. Али… типично српски. Типично проклето и на сопствену штету.
Али да је лако бити Србин, не би нас запало, објашњавам себи и њима. И разумијемо се, не само зато што говоримо истим језиком него зато што се глас братске крви препознаје и кад се ћути. Одмакла је поноћ, „полицијски сат“ који нас и овдје прати (џаба смо на Западу) испразнио је терасу „Босне“, домаћини су пошли на заслужен одмор, Јоле и Марко су се већ давно предали сну, а ја, наднесен над овим редовима, одбројавам откуцаје звона са оближње Цркве Свете тројице и по ко зна који пут постављам себи исто питање: зар је заиста гријех питати за брата? И стрепим од повратка јер ће ме, знам, дочекати стара мантра како сам, као и многи прије мене, тамо далеко, у „српском свету“, радио о глави сопственој кући, теби и брату, браћи и пријатељима, успомени на она два гроба на Улици и свему што је моје колико и њихово, али ми није дато. Али, као што је Меша давно знао и јавно рекао да је брат без обзира на вјеру, буди и ти сигуран да није гријех бити брат и „питати за браћу“! Сазнање да нас има, да смо браћа, каква год да смо, грије наду да ће нас бити, да ћемо истрајати и потрајати. И то сазнање, ту топлину која улива сигурност, не може да смрзне ни прохладан вјетар који најављује јутро отуд од Врбаса. Спавај мирно, има нас, биће нас и биће и вас, само будимо и само будите браћа. И питајте једни за друге, није гријех, вјеруј ми.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Hoce li ove granice potrajati, Emilo?
Искрено, отужно.
Неко са толико година као аутор што је (или животног искуства и породичне историје) овако може писати са два стања ствари — или је сам у проблему са стварним погледом или свесно нуди проблематичан поглед на стваран проблем другима.
(„о томе ћу мислити сутра“)
„6. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му
било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину
морску.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 18:6)
…“На једном од екуменистичких скупова православни свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу „више речи мање дела!“, неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију, споменувши постојање тамне силе – демона. Реакција сале била је једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу шалу: „Значи, жив је тај“. Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости наступајућег дана?
Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји. Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да бисмо одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива „туђином“.
У чину Великог Канона стоје ове запањујуће речи: „… да не постанем… храна туђинцу“. Сада је тај „туђинац“ постао нама сродан и близак, он више није око нас, већ је у нама. Његови зуби заривају се у наше срце, али ми не видимо непријатеља и зато не можемо да се боримо против њега. Укинувши сам појам ђавола, човечанство се нашло пред судбоносним питањем: зашто је његова историја вашар греха и порока? Због чега се врши толико бесмислених окрутности, каква сила нагони човека да стреми ка злу? Зашто се у души буди необјашњива мржња према светињи? Зашто код неких само име „Бог“ изазива наступе злобе, сличне нападима пароксизма?…“
„1. Ово сам вам казао да се не саблазните.
2. Изгониће вас из синагога; Али долази час када ће сваки ко вас убије
мислити да Богу службу приноси.
3. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене.“
(Св. Јеванђеље по Јовану 16:1-3)
„8. Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните;
на дар сте добили, на дар и дајите.
21. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље
и побиће их.
34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да
донесем мир него мач.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 10:8,21,34)
„27. Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што
свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“
(Св. Јеванђеље по Јовану 14:27)
…“Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај
опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује
у једној невиној а примамљивој одећи.
Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље.
Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће.
Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да
заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан
хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших
отаца и прадедова, или – отпадници нације,
интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса,
без вере, без морала…“,
из посланице патријарха Варнаве о Српској Новој 1937. години
http://www.srpskilist.net/files/o-dosezanju-dobra.pdf
„…Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам.“…, из беседе Ивана Иљина
До Лапова «Преко Чешке»,
(Часлав Оцић је урадио конкретан посао. У недостатку, ономад, организованог покрета.)
Ево и Грка.
…“С обзиром на чињеницу да Косово и Метохија чини део српске др-
жаве, било какав облик аутономије законски је могућ само у оквиру уставног
поретка Србије, и у складу с ењеним међународним обавезама везаним за за-
штиту људских права свих њених грађана.
Произвољно отцепљење српске провинције или њеног дела законски је
немогуће. Такав поступак био би противан суверенитету и територијалној
целовитости једне европске државе, као и противан Уједињеним нацијама,
које управљају овом покрајином уз пристанак српске државе. Било каква
„признавања“ таквог отцепљења била би незаконита према међународном
праву и противна Повељи Уједињених нација.
Штавише, наметање неког посебног облика аутономије или наме-
тање отцепљења од стране самог УН правно је немогуће. Према соп-
ственој Повељи, УН ни у ком случају нема надлежност да „намеће
статусе“ унутар територија својих држава чланица. Таква одлука била би
једнака нападу (агресији).
Према међународном праву, отцепљење Косова и Метохије од Србије
није могуће без пристанка српске државе, под условом да је такав приста-
нак дозвољен Уставом Републике Србије и да је у складу с његовим одре-
дбама…“, из Закључка студије СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ПРЕМА МEЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Панајотиса Г. Харитоса (за потребу, енг. Panagiotis Charitos), превод Александар Павић
Песенка про старого гусака, Булат Окуджава
Лежать бы гусаку в жаровне на боку,
да, видимо, немного подфартило старику: не то,
чтобы хозяин пожалел его всерьез,
а просто он гусятину на завтра перенес.
Но гусак перед строем гусиным
ходит медленным шагом гусиным,
говорит им: «Вы видите сами —
мы с хозяином стали друзьями!»
Старается гусак весь день и так и сяк,
чтоб доказать собравшимся, что друг его — добряк.
Но племя гусака прошло через века
и знает, что жаровня не валяет дурака.
Пусть гусак перед строем гусиным
машет крылышком псевдоорлиным,
но племя гусака прошло через века
и знает, что жаровня не валяет дурака.
1968
Гусак, Булат Окуджава
(На обновљеном сајту стара архива САНУ је обрисана (за стандардан доступ))
Може и да се бомбардује, испробано на Косанчића венцу, већ.
Dobro detetkovano Emilio,s tim što u završnici teksta stoji:“Spavaj mirno,ima nas i biće nas,samo budimo i bićemo braća“…Upravo u tome grmu i leži zeko.Jesmo ponosan narod,spremni oprostiti,čak i svome vlastitu krvniku,u opravdanju da to,možda,nije htjeo time biti.Daj bože da nam u svakom trenutku svijetli ideja o onoj-daj bože da se Srbi slože i obože.A ta sintagma ni u mojoj školskoj i lijepoj Banjaluci,ni u tvojoj Crnoj Gori,a ponajviše u našem Beogradu, nikako da zasvijetli i bude prihvaćena kod naše braće.Eto mi u Beogradu izrodismo Biserke,Djilase,žene u crnom,na Kosovu onu Trajkovićku,gore u Sarajevu neke Šaroviće,Divjake,Pejanoviće,u Banjaluci Ivaniće,a u tvojoj Crnoj Gori Djukanoviće,Kantiće…Neću reći da su za šaku“ talira“ odustali od vjere,već i od čojstva,morala i ljudskosti,ali me sve na to navodi.Ajde da od turskog zemana imamo naviku da bježimo što dalje u šumu,već i danas „držimo“ do komšije tako što volimo da nam je najbliža komšijska kuća tamo iza brda.A,ovi naši Boišnjaci u jednom dvorištu mogu na kamari po deset familija i niko nikome ne smeta.Ona „braća“ preko Save latinski u nizu sokaka(po slavonski)spremni da na ubodu u saradnji sa bilo kim(Nijemac,Austrougari,Bugari,Italijani,Madjari,a tek ovi novodošli sa Istoka(Avganistanci,Iranci,Pakistanci…)Neće biti da nam ih je Tito(krvnik kažu Srbi,krvnik kažu Hrvati)sve podmetnuo,biće da ima i naših propusta.Pa Emilio da ti još ilustrujem neke naše „bisere“Onomad dolazio onaj,danas pokojni,Papa Pavle u Banjaluku,da osvešta nekog njihovog franjevca Merca.Bješe Papa smješten u naselju Petrićevac gdje je katolička crkva i sjedište banjalučke biskupije.Od tog mjesta do sela :Šargovac,Drakulić i Motike(opština Banjaluka) nepuna 2-3 kilometra i osnovna škola u kojoj je 7.februara l942 zaklano 53 srpska djeteta-djaka od 8 do 12 godina,a istoga dana u tri pomenuta sela ubjeno preko 2200 osoba,naravno,sa jednom jedinom karakteristikom da su Srbi.Za napomenu da je tu kaznenu ekspediciju ljudskog nečovještva predvodio fratar iz dotičnog samostana,Filipović,kasnije prebukirano zaposlen u Jasenovcu.Ovo sve pričam da smo pri dolasku Pape u Banjaluci imali našu vlast,ali ista nije Papu zamolila da prošeta do škole u Šargovcu i klekne i zamoli za oprost.Proteklo je mnogo vode Vrbasom od posjete pape Banjaluci,pa je tek ovog 1 maja RTRS prikazala monodramu“ Priča koja putuje svijetom“ autora Tihomira Levajca,koja je inače objavljena u knjizi na 18 svjetskih jezika,a čiji je sadržaj dogadjaj od,kako u razrednoj knjizi stoji,7.veljača 1942.godina.
Na kraju Emilio saglasan sam da moramo i trebamo pitati za braću,ma kakvi oni bili,ali dati se u pamet da ne zaboravljamo,da ne bi smo ponovo putovali svijetom.