Pismo iz Banja Luke: „Je li grijeh pitati za brata“?
1 min read
Piše: Emilo Labudović
Iznenadićeš se ovoj novoj adresi makar koliko i ja pozivu da posjetim Banja Luku. Jeste da se za moje godine poizmakla, ali kad braća zovu lako se odazvati. I, evo, nakon „janjeta u Jablanici“ (ako te ikada put nanese tuda obavezno svrati kod Kovačevića, sijeku direktno sa ražnja) i još trista kilometara preko, u bašti hotela „Bosna“, uz hladno pivo i topli bratski razgovor, polako vidam utrnjela leđa. Pričao sam ti nekad o „šeher Banja Luci“, jednom od najljepših gradova one stare „Juge“, o najljepšim curama i korzou koje je bila ozbiljna konkurencija novosadskom. I vjeruj mi, malo se šta promijenilo, s tim da mene u ovim godinama sada više zanimaju čuveni ćevapi „kod Muje“ i bašta u „Kastelu“, nadnešena nad stišanim vodama Vrbasa. I ne znam da li i dalje „Vrbas voda nosi jablana“, ali sam ti svjedok da ovaj grad i dalje s punim pravom može da nosi titulu šmekera među gradovima. Jednako zbog sebe i svog neugaslog šarma koliko i dobrote, srdačnosti, otvorenosti i iskrenosti ljudi koji ovdje žive.
Rekoh, stigao sam na poziv braće iz Republike Srpske, u želji da se sretnemo, popričamo i razmijenimo iskustva bitke da, kao narod i kao ljudi, opstanemo u ovim smutnim vremenima. Jer, biti Srbinom je, izgleda, podjednako teško i njima i nama, a vrijeme, kokuzno – što bi ovdje rekli, jednako sporo mili kraj Vrbasa kao i kraj Morače. Ali, hrabre me oni, tvrd smo mi i tvrdoglav narod, istrajaćemo. Vidjeli smo leđa mnogim dušmanima, ispratili horde i horde osvajača, dočekali kraj mnogih careva i carevina, pa će i ovo proći. I, podsjećaju me i iznova otvaraju nikad do kraja zaraslu ranu, jedini neprijatelj kojeg nikad nijesmo uspjeli da pobijedimo jesmo mi sami.
Što je niže piva u flaši, sve je više jetkog nabrajanja naših padova, zabluda, promašaja, žrtava za druge i za ništa, izgibija za tuđe interese i ratnih pobjeda proćerdanih u miru. A ovdje se to posebno osjeća i zna. Ožiljci „nesporazuma“ sa onima kojima je nebrojeno puta oprošteno, kojima su toliko puta darivane sloboda i država, još su svježi i svuda vidljivi. Ali, srce Banja Luke je golemo i prostrano, šire i od nje same. U njoj, jedne uz drugu, uprkos svemu i uprkos velikoj nesrazmjeri, stoje trinaest džamija i isto toliko crkava. I svako svoje moli u tišini, svako zaziva svoga Boga i nada se oproštaju i iskupljenju za sve voljno i nevoljno sagrešenje.
Pita me Slobodan Nagradić, filozof i sociolog, alfa i omega protokola, dočeklija i brižnik o svemu što treba gostu, može li se, makar i dubinskom analizom, uočiti bilo kakva razlika među nama? Nema je i ne može je ni biti, objašnjava dr Zlatko Jurić, pjesnik sa zvanjem šefa kabineta predsjednika Skupštine, jer jedan smo rod, jedna smo krv, jedna smo vjera, jednim jezikom govorimo, pljujemo i psujemo, i svi smo jednako prokleti Lazarevom kletvom i kosovskim izgubom. Pa, otkud onda ovoliko trvenja među nama, nesporazuma, odbojnosti, pizme, nadgornjavanja, pitam? To je zbog toga, glasom dubokim devedeset godina, tumači akademik i predsjednik ovdašnje Akademije nauka i umjetnosti, Rajko Kuzmanović, što smo kao narod više bili okrenuti drugima nego sebi, što više znamo o njima nego o nama i što više vodimo računa da se dopadnemo drugima nego da se ogledamo u objektivnom ogledalu istine i istorije. Što nam tuđe tapšanje po ramenu više znači od sopstvenog osjećaja vrijednosti. I podsjeća na riječi jednog od znamenitijih srpskih intelektualaca, Dragoša Kalajića: „Kad su Srbi postali predmet demonizacije, sankcija i, konačno, agresije najjačih sila Zapada – mnogi od njih su požurili da se preodjenu u druge, građanske, autonomaške ili vojvođanske, te crnogorsko – separatističke odjeće, moleći poštedu od neprijatelja pa i nagrade za takve izdaje. Sve je to ljudski razumljivo i oprostivo: ne može svako da bude Srbin“!
Ćutimo, jer ovoj Dragoševoj nema ni prigovora ni pogovora i u sebi zbrajamo primjere „istaknutih“ Srba koji su, preko noći, „zaboravljali“, odricali, i negirali svoje korijene i sjekli grane svog rodoslova. A onda, skoro u glas, tvrde da, uprkos svim nastojanjima prodate političke i intelektualne srpske elite da budu „na Zapadu“ i da nas kao narod prevedu „preko Drine“ (vazda je naglašavana kao razdjelnica dva svijeta) na duži rok neće uspjeti. Naše ishodište je istočno, sva naša istorija i kultura okrenute su istoku i bilo bi neophodno prethodno iščupati nam korijenje pa nas onda pokušati presađivati tamo gdje sunce zalazi. Zaludan je to posao, sa akademskim mirom tvrdi gospodin (i znanjem i zvanjem) Rajko jer možemo i kao narod i pojedinci da usvajamo i prisvajamo vrijednosti Zapada, multikulturalnost je poželjna i jača sopstvene vrijednosti, ali naše je bilo, jeste i ostaje Istok i na Istoku. I sa podsmijehom komentarišu jučerašnji prigovor iz Brisela kako, i pored svih napora da se približimo Evropi, nikako da se odmaknemo od Rusije. Kao da smo narod muvljeg pamćenja i kao da je lako zaboraviti da su nam sa tog „rajskog“ Zapada najčešće stizale okupacione legije, bombe, požari i razaranja. Samo u prošlom vijeku tri puta, i to snagom koja nas je kao narod predesetila i za tri vijeka unazadila. A granice, dodaje pjesnik Peđa Bjelošević, korijenom od Cetinja a predsjednik Udruženja književnika Srpske, ovi kazamati kojima nas dijele i pokušavaju da kao marvu u tor uguraju, prolazne su i za vremena. Doktor Zlatko, pjesnik i političar potvrđuje tu istinu istinom da, naročito na njihovom tlu, ni jedna granica nije preživjela pedeset godina, pa neće ni ove. Treba samo konačno biti pametan, okrenuti se i posvetiti se sebi i svojim interesima. Prestati da se bude sluga i izmećar stranih aspiracija i interesa, da se čuva i jača nacionalno, duhovno i kulturno jedinstvo, razvija svijest da smo svi jedna porodica i da kao složna braća brinemo jedni o drugima i jedni za druge.
„Je li grijeh pitati za brata“? – prisjećam se Meše Selimovića i pitam i sebe i njih otkud onda ovom bratskom zagrljaju zvaničan, skoro međudržavni, karakter. Zar brat kod brata mora uz najave, protokole, kamere, znatiželjne novinare koji bi da iz svega iščačkaju neku političku pikanteriju, sjenku zavjere i domunđavanja iza leđa ovih ili onih, sa posebnim interesovanje za hercegnovsku nedjelju. Kao da je ratni okršaj a ne lokalni izbori i kao da se u najsrpskijem gradu na crnogorskom moru uopšte može postavljati pitanje ishoda. Biće naša ruka, odgovarao sam, začuđen otkud šum hercegnovskog mora ovdje nadjačava žubor Vrbasovih talasa i virova. Ali… tipično srpski. Tipično prokleto i na sopstvenu štetu.
Ali da je lako biti Srbin, ne bi nas zapalo, objašnjavam sebi i njima. I razumijemo se, ne samo zato što govorimo istim jezikom nego zato što se glas bratske krvi prepoznaje i kad se ćuti. Odmakla je ponoć, „policijski sat“ koji nas i ovdje prati (džaba smo na Zapadu) ispraznio je terasu „Bosne“, domaćini su pošli na zaslužen odmor, Jole i Marko su se već davno predali snu, a ja, nadnesen nad ovim redovima, odbrojavam otkucaje zvona sa obližnje Crkve Svete trojice i po ko zna koji put postavljam sebi isto pitanje: zar je zaista grijeh pitati za brata? I strepim od povratka jer će me, znam, dočekati stara mantra kako sam, kao i mnogi prije mene, tamo daleko, u „srpskom svetu“, radio o glavi sopstvenoj kući, tebi i bratu, braći i prijateljima, uspomeni na ona dva groba na Ulici i svemu što je moje koliko i njihovo, ali mi nije dato. Ali, kao što je Meša davno znao i javno rekao da je brat bez obzira na vjeru, budi i ti siguran da nije grijeh biti brat i „pitati za braću“! Saznanje da nas ima, da smo braća, kakva god da smo, grije nadu da će nas biti, da ćemo istrajati i potrajati. I to saznanje, tu toplinu koja uliva sigurnost, ne može da smrzne ni prohladan vjetar koji najavljuje jutro otud od Vrbasa. Spavaj mirno, ima nas, biće nas i biće i vas, samo budimo i samo budite braća. I pitajte jedni za druge, nije grijeh, vjeruj mi.
Pročitajte JOŠ:
Hoce li ove granice potrajati, Emilo?
Iskreno, otužno.
Neko sa toliko godina kao autor što je (ili životnog iskustva i porodične istorije) ovako može pisati sa dva stanja stvari — ili je sam u problemu sa stvarnim pogledom ili svesno nudi problematičan pogled na stvaran problem drugima.
(„o tome ću misliti sutra“)
„6. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu
bilo da se objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu
morsku.“
(Sv. Jevanđelje po Mateju 18:6)
…“Na jednom od ekumenističkih skupova pravoslavni sveštenik, podnoseći redovni izveštaj, sastavljen po principu „više reči manje dela!“, neočekivano je narušio ekumenističku etikeciju, spomenuvši postojanje tamne sile – demona. Reakcija sale bila je jednodušna: prisutni su se kao po komandi zasmejali kao da su čuli veselu šalu: „Znači, živ je taj“. Zar noćna utvara đavola nije već nestala na svetlosti današnje civilizacije i kulture, kao senka pri svetlosti nastupajućeg dana?
Ima stvari koje su vidljive na rastojanju: što su bliže, to se više gube njihove konture. Ako čovek stoji pred ogromnim kolosom, on ne vidi obrise i forme, već samo suru boju kamena. Demonski svet toliko je blizu nas, da distanca između njega i savremenog čovečanstva skoro ne postoji. Demonski svet postao je naš svet i zato smo mi izgubili predstavu o njemu. Delovanje tog sveta mi smo pripisali sebi samima. Da bismo odredili i shvatili bilo kakvu pojavu, treba da pronađeno svojstva karakteristična samo za nju, po kojima bismo je razlikovali od drugih njoj srodnih uobičajenih pojava. No demonski svet, svet zla i laži, svet mržnje prema Bogu, svet razaranja i haosa, svet očajanja i smrti, toliko se slio sa suštinom naše duše, sa našim strastima: gordošću i žudnjom za uništenjem, sa stremljenjem da se sreća nađe u grehu i da se čaša tog otrova ispije do dna, da smo mi već prestali da shvatamo gde je granica između čovečijeg i satanskog. U crkvenim pesmopojima demon se naziva „tuđinom“.
U činu Velikog Kanona stoje ove zapanjujuće reči: „… da ne postanem… hrana tuđincu“. Sada je taj „tuđinac“ postao nama srodan i blizak, on više nije oko nas, već je u nama. Njegovi zubi zarivaju se u naše srce, ali mi ne vidimo neprijatelja i zato ne možemo da se borimo protiv njega. Ukinuvši sam pojam đavola, čovečanstvo se našlo pred sudbonosnim pitanjem: zašto je njegova istorija vašar greha i poroka? Zbog čega se vrši toliko besmislenih okrutnosti, kakva sila nagoni čoveka da stremi ka zlu? Zašto se u duši budi neobjašnjiva mržnja prema svetinji? Zašto kod nekih samo ime „Bog“ izaziva nastupe zlobe, slične napadima paroksizma?…“
„1. Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite.
2. Izgoniće vas iz sinagoga; Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije
misliti da Bogu službu prinosi.
3. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene.“
(Sv. Jevanđelje po Jovanu 16:1-3)
„8. Bolesne iscjeljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite;
na dar ste dobili, na dar i dajite.
21. A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje
i pobiće ih.
34. Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da
donesem mir nego mač.“
(Sv. Jevanđelje po Mateju 10:8,21,34)
„27. Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što
svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.“
(Sv. Jevanđelje po Jovanu 14:27)
…“Prikriven uticaj te nemani današnjega doba ima značaj
opasnosti zato, što se ona naročito omladini našoj prikazuje
u jednoj nevinoj a primamljivoj odeći.
Međutim, u samoj svojoj suštini to zlo prikriva u sebi najstrašniji otrov, koji nepoštedno ubija i duševno i fizičko zdravlje.
Taj otrov razara porodicu, građansko društvo, pa i celo narodno i državno biće.
On je sudbonosan zato, što je zasnovan na primamljivoj i jevtinoj laži: obećava, zamislite, svima i svakom raj na zemlji!
Lakoveran svet, obuzet materijalističkim žudnjama a pripreman da
zaboravi šta treba da bude napaćeni Srbin i uvek svestan
hrišćanin, bez razmišljanja prihvata takva vašarska obećanja.
Ne postoji nikakva sredina.
Ili ćemo biti Srbi, svesni svoje prošlosti i amaneta naših
otaca i pradedova, ili – otpadnici nacije,
internacionaliste, tj. pripadnici nekakve magle, građani
belosvetski, rušioci života i svega, bez nacionalnog ponosa,
bez vere, bez morala…“,
iz poslanice patrijarha Varnave o Srpskoj Novoj 1937. godini
http://www.srpskilist.net/files/o-dosezanju-dobra.pdf
„…Dakle, postoje lažni i duhovno istiniti optimizam.“…, iz besede Ivana Iljina
Do Lapova «Preko Češke»,
(Časlav Ocić je uradio konkretan posao. U nedostatku, onomad, organizovanog pokreta.)
Evo i Grka.
…“S obzirom na činjenicu da Kosovo i Metohija čini deo srpske dr-
žave, bilo kakav oblik autonomije zakonski je moguć samo u okviru ustavnog
poretka Srbije, i u skladu s enjenim međunarodnim obavezama vezanim za za-
štitu ljudskih prava svih njenih građana.
Proizvoljno otcepljenje srpske provincije ili njenog dela zakonski je
nemoguće. Takav postupak bio bi protivan suverenitetu i teritorijalnoj
celovitosti jedne evropske države, kao i protivan Ujedinjenim nacijama,
koje upravljaju ovom pokrajinom uz pristanak srpske države. Bilo kakva
„priznavanja“ takvog otcepljenja bila bi nezakonita prema međunarodnom
pravu i protivna Povelji Ujedinjenih nacija.
Štaviše, nametanje nekog posebnog oblika autonomije ili name-
tanje otcepljenja od strane samog UN pravno je nemoguće. Prema sop-
stvenoj Povelji, UN ni u kom slučaju nema nadležnost da „nameće
statuse“ unutar teritorija svojih država članica. Takva odluka bila bi
jednaka napadu (agresiji).
Prema međunarodnom pravu, otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije
nije moguće bez pristanka srpske države, pod uslovom da je takav prista-
nak dozvoljen Ustavom Republike Srbije i da je u skladu s njegovim odre-
dbama…“, iz Zaključka studije STATUS KOSOVA I METOHIJE PREMA MEĐUNARODNOM PRAVU Panajotisa G. Haritosa (za potrebu, eng. Panagiotis Charitos), prevod Aleksandar Pavić
Pesenka pro starogo gusaka, Bulat Okudžava
Ležatь bы gusaku v žarovne na boku,
da, vidimo, nemnogo podfartilo stariku: ne to,
čtobы hozяin požalel ego vserьez,
a prosto on gusяtinu na zavtra perenes.
No gusak pered stroem gusinыm
hodit medlennыm šagom gusinыm,
govorit im: «Vы vidite sami —
mы s hozяinom stali druzьяmi!»
Staraetsя gusak vesь denь i tak i sяk,
čtob dokazatь sobravšimsя, čto drug ego — dobrяk.
No plemя gusaka prošlo čerez veka
i znaet, čto žarovnя ne valяet duraka.
Pustь gusak pered stroem gusinыm
mašet krыlыškom psevdoorlinыm,
no plemя gusaka prošlo čerez veka
i znaet, čto žarovnя ne valяet duraka.
1968
Gusak, Bulat Okudžava
(Na obnovljenom sajtu stara arhiva SANU je obrisana (za standardan dostup))
Može i da se bombarduje, isprobano na Kosančića vencu, već.
Dobro detetkovano Emilio,s tim što u završnici teksta stoji:“Spavaj mirno,ima nas i biće nas,samo budimo i bićemo braća“…Upravo u tome grmu i leži zeko.Jesmo ponosan narod,spremni oprostiti,čak i svome vlastitu krvniku,u opravdanju da to,možda,nije htjeo time biti.Daj bože da nam u svakom trenutku svijetli ideja o onoj-daj bože da se Srbi slože i obože.A ta sintagma ni u mojoj školskoj i lijepoj Banjaluci,ni u tvojoj Crnoj Gori,a ponajviše u našem Beogradu, nikako da zasvijetli i bude prihvaćena kod naše braće.Eto mi u Beogradu izrodismo Biserke,Djilase,žene u crnom,na Kosovu onu Trajkovićku,gore u Sarajevu neke Šaroviće,Divjake,Pejanoviće,u Banjaluci Ivaniće,a u tvojoj Crnoj Gori Djukanoviće,Kantiće…Neću reći da su za šaku“ talira“ odustali od vjere,već i od čojstva,morala i ljudskosti,ali me sve na to navodi.Ajde da od turskog zemana imamo naviku da bježimo što dalje u šumu,već i danas „držimo“ do komšije tako što volimo da nam je najbliža komšijska kuća tamo iza brda.A,ovi naši Boišnjaci u jednom dvorištu mogu na kamari po deset familija i niko nikome ne smeta.Ona „braća“ preko Save latinski u nizu sokaka(po slavonski)spremni da na ubodu u saradnji sa bilo kim(Nijemac,Austrougari,Bugari,Italijani,Madjari,a tek ovi novodošli sa Istoka(Avganistanci,Iranci,Pakistanci…)Neće biti da nam ih je Tito(krvnik kažu Srbi,krvnik kažu Hrvati)sve podmetnuo,biće da ima i naših propusta.Pa Emilio da ti još ilustrujem neke naše „bisere“Onomad dolazio onaj,danas pokojni,Papa Pavle u Banjaluku,da osvešta nekog njihovog franjevca Merca.Bješe Papa smješten u naselju Petrićevac gdje je katolička crkva i sjedište banjalučke biskupije.Od tog mjesta do sela :Šargovac,Drakulić i Motike(opština Banjaluka) nepuna 2-3 kilometra i osnovna škola u kojoj je 7.februara l942 zaklano 53 srpska djeteta-djaka od 8 do 12 godina,a istoga dana u tri pomenuta sela ubjeno preko 2200 osoba,naravno,sa jednom jedinom karakteristikom da su Srbi.Za napomenu da je tu kaznenu ekspediciju ljudskog nečovještva predvodio fratar iz dotičnog samostana,Filipović,kasnije prebukirano zaposlen u Jasenovcu.Ovo sve pričam da smo pri dolasku Pape u Banjaluci imali našu vlast,ali ista nije Papu zamolila da prošeta do škole u Šargovcu i klekne i zamoli za oprost.Proteklo je mnogo vode Vrbasom od posjete pape Banjaluci,pa je tek ovog 1 maja RTRS prikazala monodramu“ Priča koja putuje svijetom“ autora Tihomira Levajca,koja je inače objavljena u knjizi na 18 svjetskih jezika,a čiji je sadržaj dogadjaj od,kako u razrednoj knjizi stoji,7.veljača 1942.godina.
Na kraju Emilio saglasan sam da moramo i trebamo pitati za braću,ma kakvi oni bili,ali dati se u pamet da ne zaboravljamo,da ne bi smo ponovo putovali svijetom.