Писмо из Острога: Душа и судбина
1 min read
Комнен Бећировић
Пише: Комнен Бећировић
Што се човјек уз Бјелопавлићку равницу више приближава Острошким гредама, које се уздижу на њеном крајњем сјеверозападу, на граници старе Црне Горе и Херцеговине, то све више има утисак да су муње исклесале те џиновске литице.
Исти утисак преовлађује и на њиховим сјеверним падинама, кршевитим и голим, гдје огромно ваље између кога кривуда пут без асфалта, наводи на помисао да је само дејство таквих сила могло да одвали те громаде од осталог дијела планине.
Јужне падине, обрасле гором и честом, блаже су и питомије. На махове засјечене дугачким уским терасама, или удубљене великим пећинама, греде навише прелазе у камени хаос с ријетким растињем које се ипак успиње до самих врхова тих големих скамењених таласа на које дјелимично личи предио.
Једино привлачи око у тим врлетним самоћама чудно бијело здање што се уздиже у подножју једне од греда. То је манастир Острог који је основао средином XVII вијека православни владика херцеговачки Василије, да би, узмичући пред турским зулумима, ту у пећинама претвореним у цркве, успоставио посљедње сједиште своје епархије.
Завојевач му је био спалио два предходна, једно у Попима крај оближњег Никшића, друго у Тврдошу покрај даљег Требиња гдје се бјеше родио почетком вијека и млад уздигнут у чин свештени. Изузев путовања у Русију и у Грчку у Свету Гору, владика је провео, како сам каже, петнаест година „у студеној стени, топлоте ради Божје“, неуморно настављајући борбу наметнуту његовом народу, тако да јој Острог убрзо постаде жариште.
Комнена Бећировића у „Монду“
од 16-17 новембра 1975. године
Својим животом и ликом аскете и патријарха, својим савјетима и доброчинствима или страшном моћи своје ријечи, Острошки пустињак је уживао толики углед у народу да му је овај још за живота ишао као к светитељу.
И смрт, која је наступила 12. маја 1671. године, само је посветила то преображење.
Три деценије потом, захваљујући увелико дјелу Светог Василија, Црна Гора је ушла у своје теократско раздобље под вођством митрополита Петровића од којих ће Петар I постати Свети Петар Цетињски, а Петар II, пјесник Његош који ће такође уздигнути свој храм ближе к небу. Током једног и по стољећа, колико је потрајало то теократско вријеме што је посветило малу планинску земљу у чувара српске слободе, култ Светог Василија се толико развио и раширио да је он постао велики светац, а његов манастир светилиште Црне Горе. Сваки је Србин из те земље и из Херцеговине, сматрао својом дужношћу да у разним моментима свога живота, ако не једном годишње, оде у Острог на поклоњење Свецу да од њега потражи милост, опроштење или помоћ. И никад не би изговорио име Светог Василија а да се не подигне ако је сједио, или да се не поклони ако је стајао, додајући: „Слава му и милост“.
А кад би се неки догађај у чији се исход страховало, ипак срећно завршио, Црногорац би одавао хвалу Богу и његовом изабранику овим побожним ријечима: „Бог и Свети Василије“, што је значило: Бог и Свети Василије су помогли, сачували, нијесу дали да дође до најгорега.
Чак и онда кад би велика зла, рат, глад или болест, снашла земљу или породицу, све дотле док је Светитељ био горе у стијенама, имало је наде.
И заиста, као што би рекао пјесник Матија Бећковић, који се у наше дане нагнуо са подједнако дара и храбрости над судбином Црне Горе, Острошки Чудотворац био је за становнике те земље, њихов човјек код Господа. Отуда и страшна одлучност с којом су Црногорци бранили његове мошти од турских покушаја да их униште, као за вријеме најезде Омер-пашине војске на Црну Гору 1852, или за вријеме Херцеговачког рата 1877, кад је Свети Василије, на рукама ратника, у два маха привремено напуштао своје орловско гнијездо.
Све до дана данашњега, посебно кроз трагична збивања која су се ту одиграла у посљедњем рату, историја и легенда нијесу престале да походе то мјесто. Тако се, по пјесми чији је аутор један велики народни пјевач из близине Острога, краљ Александар на путу за Марсеј гдје ће погинути, зауставио у Острогу да се помоли посљедњи пут, као некад кнез Лазар у цркви Самодрежи, прије но што се принио на жртву с војском на Косову. Неки народи успијевају да преживе своје несреће, само захваљујући снази својих митова.
Прослављање Светог Василија Острошког у народу имало је разне видове. Тако су родитељи доносили своју новорођенчад да их крсте у његовом манастиру. Имао сам преимућство да будем једно од те дјеце прије неких 38 година. Како су моји родитељи били изгубили једног сина у цвијету младости, мајка ме је у својој великој побожности понијела у колијевци код Острошког свеца да будем боље среће од брата ми умрлог прије мог рођења. Касније, кад сам проходао, водила ме на прва ходочашћа у Острог. Кретали би рано у зору, обично око Велике Госпође, пјешачили по цио љетњи дан прешав два планинска ланца, мајка најчешће боса и ништа не залажући, и стизали у смирај дана под Острог на вечерње обасјано ватрама сунца на заласку.
Како се Острог налази на висини супротних планина, сунце је ударало у лице манастира распламсавајући његов велики златни крст и продирући кроз мали прозор до у саму пећину-цркву Богородице, мјесто богослужења.
Све очи и покрети били су усмјерени људској прилици што се под свештеном одором назирала како почива лежећи у ћивоту, ковчегу од скупоцјеног дрвета, отвореном за богослужење. Свештеник испосничког лика, озбиљних кретњи и дубоких очију, као неки од оних ликова што су нас са зидова посматрале, служио је с таквом ревношћу, као да је милост коју је од Светитеља, а преко њега од Христа-Бога искао, требало да се на свијет излије не часећи. И док се мајка са другим поклоницима молила клечећи на плочама, ја сам стајао крај ћивота чију сам висину једва достизао, учествујући у обреду у исти мах радознао, застрашен и очаран. Замишљао сам разна Свечева чудеса која ми је мајка причала преко дана да би охрабрила и разговорила мој ход по тврдим планинским богазама.
Сунце је залазило расипљући се у златном праху који је прелазио у рујне пруге изнад планина, прије но што би ноћ све прекрила велом оних својих миомириса што дају толико чари средоземним крајевима.
Тридесет година прохуја прије но што поново дођох у Острог. Прво што осјетих, стигавши једног јутра пред манастир, би неисказиви мир који се просто на ме сливао одозго са литица, као да спере с мене прашину са путева свијета. Имадох осјећај да тај свети предио не бијаше никад престао да обитује у мени.
Али пошто је више но трећина вијека била учинила своје, ни отац Данило, који ме крстио, ни отац Герасим, калуђер испосничког лика, не бијаху више од овог свијета. Појави се један млади монах из Босне, више налик на студента, и пође пред нама к Свецу кроз мала ниска врта уклесана лучно у стијени, врата којих се нијесам сјећао јер сам, не сагињући се, као дијете кроз њих пролазио.
Исто тако у капели, посљедњи пут, да бих цјеливао крст на грудима Божјег угодника, требало је да се на прсте пропнем, а сада да се дубоко поклоним до појаса. И док ме изнад толико минулих година запахњивао готово заборављени мирис тамјана, препознах међу пророцима, свецима и мученицима који су ме некад проматрали, лице светог Симеона и Светог Саве, оца и сина који, кренувши управо из ових крајева, ударише прије осам сто година темеље српске нације.
Строго светилиште у камену одаје призор мјеста гдје вјечито букти силни огањ, гдје се одвија велика борба као у пећини неке горуће усамљене савјести. Замало па да ови од тамјанског дима поцрњели сводови одјекну од безброј молитава и нада што се к њима узнијеше, од безброј болова што овдје себи лијека потражише.
Нигдје друго под овим небесима, осим на Ловћену гдје је вјера постала поезија, човјек није дао толико маха својој мјери апсолутнога. Има се осјећање да из тих врлети избија дах великог боготражења које се ту одиграло прије триста година и отада беспрекидно наставило да се одвија кроз покољења ходочасника.
Управо, док сам напуштајући манастир, мислио на то свеколико људство чије су очи подигнуте овим литицама једног тренутка сјале бесмртношћу, Острог ми се тог љетњег јутра указао као превасходно мјесто душе и судбине.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Cetnici su anti-komunisti i anti-fasisti, i priznati u celom svetu .
Slava Svetom Vasiliju Ostroskom i hvala Komnenu za reportazu.
Svaka cast Komnenu na njegovoj himni Ostrogu.
Свакако ће бити драго мојим добронамјерним читаоцима да сазнају да су ми острошки монаси показивали исјечке мога Писма из Монда по коме су француцуски ходочасници походили Острог.
Ево у оригиналу на мојој Станици на Интернету моје Писмо из Острога, као и Писма из Студенице и Хиландара такође изашла у Монду.
https://fr.scribd.com/document/303608582/Lettres-Des-Sanctuaires-
Serbes#fullscreen&from_embed
Какве затраввљена душа, огрезла у мржњу овај Комлен! Вјечито кевтало.
А ево му се овом приликом придружује и овај …………Тада си…
…………………
pismo objavljeno u novinama 1975god, a gdje su te slike manastira tada, ja imam te slike išli smo kaubojskim vozom do stanice Ostrog slava mu i milost i onda se kroz šumu, s kamena na kamen penjali do donjeg manastira u koji smo spavali a ujutro u jednu prodavnicu kupovali kutije keksa za nas i kaluđerice , onda brali drenjine i na izvor se kupali, iz donjeg manastira ponovo smo s kamena na kamen išli do gornjeg manastira i ulazili u pećinu ČUDOTVORCA, tako smo se i vraćalii, do stanice, stavi glavu na šine i zaviči ,,evo ga,, a babe i komšinici skoče sa klupa i svu voz za Titograd
Ха,ха ха! Анонимни, јединствено и интересантно приповиједање!
Подсјетио си ме на моје дјетињство и излете ђачких екскурзија из Никшића под Острог, у посјету „културно-историјском споменику“!
Bijo Titov pijonir, a sad is Taliban. Tada si chamijo kod Banke, i Gracka Kafana tije bila vrhunac zabave, a sad ljubish ruku svojemu idolu i kalifu Amilokiju od Morache…koji ti je umozak utuvijo Svjetosavlje, i warship Maloazijskoga proroka. Velicina Sv Vasilja je utome shto je bijo uz svoje blizhnje I svoju brachu pomaga da se bore I uzmognu onako kako su mogli, a vasha je velicina da iz Nikshicha predate svoju brachu I odnosete ik na zhrtvu Srbima 500 kilometara oldole. Znam te tico I tada i sada. Odvas nekoliko samo dobro sluge I usluznici se prave. Ama chemove strpat nazad ubocu i zachepit ……….hahah i Bogu i Sv Vasilju I narodu ste dojadili.
Zemljak, ostavi Tita, ostavi Talibane, cetnike, samo nam objasni – ko je za tebe taj CG narod o kome prichash? Milo-Aco-Ana-Blazo-Brano Micunovic, tzv Hobotnica? Da li je to tvoj narod?
Pogledaj ………. shta ste izmislili kao nekakav DRZAVNI UDAR. Onaj drugi mamlaz Sindja kupio pracke, boksere, futrole za pistolje, koji ne postoje, kolut bodljikave zice (!!) i svu tu opremu utovario u svoj kombi i uputio se da se preda vasem junaku nad junacima-spasitelju, kome se klanjate – Katnicu. A znas li ….., kad je taj prtljag kupio? 18 Oktobra 2016, 2 dana posle vaseg izmisljenog drzavnog udara. Chovek ima priznanicu,. koju naravno niste prikazali na vasem sudjenju. Vi ste danima u onoj ucionici prikazivali te snimke opreme sa buvljaka, kupljene posle drzavnog udara! Prikazivali ste to kao da je trebalo da se raspodeli narodu na mitingu, koji je po vama trebalo da se odrzi 2 dana pre nego sto je ona hulja sve to pokupovala!!!
Ko je tu Taliban …….?
Vi sa ovim vashim izmishljenim drzavnim udarom mozete da stavite u zatvor i osudite za 5, 10 godina i mene i bilo kog Srbina iz Dijaspore, kad dodjemo u CG. Na kraju nam 3, 4 sata citajte presudu za 10 godina i zavrsen poso’!
Reci mi ……, kakve veze ima Sv Vasilije (koga kao pokusavas da prigrlish) sa vama, vashim izmishljenim drzavnim udarima, vashim Talibanima i Al Kaidama? Milo i Kompanija i Sv Vasilije Ostroski ????
Zemljak? Je nekakva rijeck koju sam chuja u Bosni I Srbiji. Zemljak? Mozheshi to preves na Crnogorski? Pa da se onda nato osvrnem.
Srdhjo, evo ti jedan prijateljski savjet. kad neshto napishes, uzme samo prve 4 rijchenice, I ostalo izbrishi. Nijesam moga sve prochitat, mnogo je dugo. neznam shto potash?
Samo sam skonta da si nedhje u nekoj Mrskoj zate zapadnoj zemlji i da vozish Uber. I da se vrchesh U Stradiju naljeto kad zaradish za transport. I da ochesh da dodhjesh u Crnu Goru, ama se bojish. I josh da dodam, postavlajsh bezvezna pitanja. ko su stanovnistva Crne Gore? To ni dijete iz predshkolskog nebi moglo postavit. Crnogorci zhive u Crnoj Gori, Hrvate u Hrvackoj. srbi u Brstiji. No nemoj da ti uzimam vrijem. Josh je dan pa mozhesh josh nekoliko tura da ufatish doklen nemrkne. Pushti jadan…Iseliste i ovo 9 procenata Srba odole u Srbiju I vashu Spartu Republiku Shumsku.
Булазниш, мали!
Nebik reka Focho. Prijeche bit da su te vrbovali [ mas Im pater …] nedhje u Oshtrovac, ili Grebice pa su te zarazili, a lijeka izgleda neima…
Dhje chesh?
Sovo 8-9 procenata u seobu za Prijepolje Prijebolje kad se budnu Serbski Popovi vrchali nazad skorijek dana, ili sanama jope nazad kako trebuje svakome pravome Crnogorcu.
Grijeshio nijesi shto si upa u nijovu mashinu. To su prefigani poltronski kukavichki bradati stvorevi, koji isjorishchavaju trenutke ljucke slabosti, neimashtinu uma, mekanoga i lakomog…
Josh ima vremena da se vrnesh nazad u stado… Iti i ovo nekoliko koji su grijeshnici ne nihivom zaslugom.
Niksica ve cheka.
“ Острошки пустињак је уживао толики углед у народу да му је овај још за живота ишао као к светитељу.“
Lažete četnici, kao i za sve drugo što lažete. Vasilije Jovanović, kasnije sveti Vasilije Ostroški je za života propatio od Bjelopavlića taman koliko i od Turaka. Pod Ostroške grede je pobjegao od Bjelopavlića, a ne od Turaka. Sve je to dobro poznato, samo što ste vi laž proglasili za najveći nacionalni interes i lažete, ne solite.
………………..! Ни на данашњи дан немаш обзира према Светом Василију Острошком и Тврдошком, слава Му и милост!
Издаја и гнусне лажи су ваш сатански садржај, који немилосрдно бљујете по истинској Црној Гори и по нашим славним и јуначким прецима.
Нећете још дуго!
Komlene, evo ja nisam cetnik i ja tebi kazes da lazesh. Moja baka nikad nije otishla na spavanje a da nije tiho izgovorila kratku molitvu, koju bi zavrsila sa ovim rechima: „POMOZI BOZE I SVETI VASILIJE“. Potom bi se prekrstila i otishla na spavanje. Bilo je nesto posebno u tom ritualu. Ceo dan se nosila sa raznim problemima. Bolest i starost. Razne trzavice. Razne lose i dobre vesti. Vecita borba protiv zla za dobro, svoje dobro i dobro nas dece i nashih roditelja. Kad bi zatvorila ochi i pomolila se Bogu i Sv Vasiliju, to bi stavilo kapu na ceo njen dan. To bi u njenoj dushi uspostavilo mir i tek tad je mogla da sklopi ochi i zaspe.
.
.
.
Na drugoj strani, ja tvoj sluchaj razumem. Ti kao Musliman (Boshnjak potomak ne Turaka, vec Poturica), gledash sa dubokom mrznjom u srcu za sve shto je Pravoslavno, Srpsko-Crnogorsko. Vi Muslimani ste u novije vreme, posto drzite Mila za testikle, proglasili i Njegosha za genocidnog chetnika. Sad ti je problem Sveti Vasilije. I u to morash da stavish svoj nos. Zamisli! Da li je i Sv Vasilije genocidan, jer je i on bio simbol borbe protiv porobljivaca, vashih Turaka? Crnogorci-Srbi ga nisu proglasili za svog velicanstvenog Sveca, zato sto su ga proganjali tamo neki pojedinci iz ovog ili onog plemena, pre 400 godina. Proglasili su ga za sveca, kao MUCHENIKA-SIMBOLA ZA SLOBODU TOG ISTOG CG-SRPSKOG NARODA. Upravo ti nashi simboli, ti nashi mitovi, ta nasha vera nas je odrzala, chinila nas da preziremo ljude kao shto si ti – PODREPASHE (kako su ti dali nadimak ovde) Milu i drugim PREVRTLJIVCIMA – neljudima u CG narodu.
Bez obzira na tvoj moralni sklop (ovde te nazivaju da si ……………….), ti kao Musliman, potomak nashih Poturica, nemash nikakve veze sa ovom nashom diskusijom.
Ja nijesam musliman, a ti ponovo ništa ne znaš o CG. Vasilije Jovanović je proglašen za sveca jer je negdje u XVII vijeku liječio narod, a ne kao borac za slobodu. Možeš misliti kako je izgledalo to vrijeme, kako se živjelo i kako liječilo. U 17. vijeku su crnogorci živjeli u istoj prostoriji sa stokom, čeljad u jedan kraj sobe a koze i goveda u drugom kraju sobe. Tek kasnije je postignut “standard’ i stoka je boravila u prizemlju a čeljad na spratu kuće, ali još uvijek u istom objektu. Liječili su se travama a kad to ne bi pomoglo išli su u manastir. Metode liječenja, znanje tadašnjih “ljekara“ i ugled koji su imali u zajednici je bilo otprilike kao kod indijanskih vračeva. Ne zaboravi da su vračevi bili među najvažnijim ljudima u plemenskoj organizaciji i da su ljudi prema njima osjećali strahopoštovanje, kako u Americi, Polineziji, Africi ili Crnoj Gori. Da se bavio liječenjem a ne nikakvom borbom za slobodu govori činjenica da su kod njega za lijek išli i muslimani.
Куд те среће да си прави муслиман. Ти си Секулино и Брозово ……………кому-нациста и издајник Црне Горе!
Да Бог да те свети Василије у манити лик обратио крвниче агарјански !!Твоји преци су и нападали манастир ма су се грдни враћали.Што се кријеш иза имена комлен потурицо стара ? Мрзиш све што је Српско,ма џаба. Бранили смо свеца и он брани нас.Слава му и милост!!!
Kapa dolje!