Писмо је у оца

То је званична политика данашње црвене монтенегрине: само да у нас није Православља, ћирилице и Светаца, били бисмо мезимица Запада, али нас на том путу успоравају одвећ „ретроградни срби“, којима је толико проклето стало до огњишта, презимена, традиције, још и до прага и духа праунука, као да не живе у постсавременој идеологији која је разумјела да је, ама баш све, закон тржишта и његове цијене… – Све вриједности су мртве, конзумирајте слободу без одговорности! – поручује самопокретно, пластифицирано латинично писмо са неког од екрана на неком од виртуалних бјелосвјетских тргова.

Тако мисли и говори новоцрногорац: да није срба у Черној Гори, гдје би нам био крај, у западном свијету који јесте колонизаторски настројен, ал` шта мари, увијек је било и биће – да већи окупира мањег. Не иде ми у ову памет (наставља сам са собом новоцрногорац), да је србину милије бити жртва него роб! Шта фали (и даље новоцрногорац у продуженом монологу), латиничном поретку, па он је васпоставио нови свјетски поредак, тј., преко њега читамо шта су нове вриједности, и које ружичасто божанство крвавих корпорација води главну „ријеч“, у којој је све смрт, тероризам и хард порнографија…

(Некидан, сједим тако на клупи у Његошевом парку (гдје још једино поскакују пјевљиви косови), и приђе ми један помлађи звекан (обријан до усијане лобање), и тек тако вели: Аооо, Сибин, који матрак словиш на ћирилици, па гдје ће ти ово бити једном признато и преведено!? Гледам у чуду (чудо невиђено!), и сјетим се набораног Бекета који рече за спас своје душе: “Бити глуп, или погинути!“)

Хајдегер научава да је језик прије бића. Може ли бити да је биће, управо, организам језика. Тако је и ћирилично писмо, оно које наслеђујем, и које ме назва да се одазивам на Сибин, на чему сам више него захвалан. Јер Ријеч се усели у нас, да бисмо се као Божји подстанари, непрестано подсјећали колика је слава у Њему, који нам дарова Језик – недокучиво метафизичко биће!
Да, на ћирилици пишем:
СЛОБОДА ЗА ЧАЂА!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: