Писмо које мијења историју: Ђилас наредио мучења на Голом отоку

Нови Недељник, који је на киосцима од четвртка 13. јула, ексклузивно доноси открића академика Драгослава Михаиловића о најмрачнијој тајни комунистичке Југославије у којој су научници и лекари пристали да учествују у тортури над затвореницима. Михаиловић пише како је 1998. године добио једно писмо које је „говорило о нечему за чим је трагао двадесет година“, у покушају да открије како је наука у голоточким мучењима „упрљала руке“.

Михаиловић пише и како је желео да то писмо унесе у невелику књигу под насловом „Кратка историја сатирања“.

„Потражио сам га тамо где сам веровао да сам га оставио. И одједном – није га било! Да ли га нисам сам, размишљао сам, избацио заједно са непотребним хартијама? Да ли то није учинио неко од мојих? Да ли се неко од њих уплашио, па га у паници уништио? Да ли ми га неко није украо, нарочито ако је из оне службе? Никаква одговора. Ништа нисам сазнао, ништа доконао“, пише Михаиловић.

Зато је, наводи, решио да га репродукује по сећању.

У два издаја књиге „Кратка историја сатирања“ објавио је препричану верзију писма професора Александра Павковића, коју је навео у тексту за Недељник:

Врло занимљиво писмо о начинима мучења људи припреманих за јавне процесе упутио ми је професор универзитета у Сиднеју Александар Павковић, 16. септембра 1998.

Његов покојни отац Анте Паковић, који је за време Другог светског рата променио презиме у Павковић, био је родом са Пељешца, из партизанске породице у којој су пострадали два сина и ћерка. Анте Павковић је дипломирао 1944. у Загребу, а после рата био је цењен психијатар у Београду, због страдања породице и због свог учествовања у партизанском покрету добро гледан у режиму.

Једног тренутка 1948. или 1949 – син Александар није могао да се сети – др Анте Павковић је заједно са својим професором Владимиром Вујићем, који је био председник Српског лекарског друштва, позван на неки састанак у Централном комитету Југославије. Тамо су их дочекали Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Ђилас је разговор започео тиме како Совјети на јавним процесима успевају да од својих оптуженика добију свакојака признања, а да они још не успевају. Да ли они знају, питао је члан Политбироа психијатре, неке посебне методе за добијање таквих признања, ефикасније од уобичајене тортуре, која дотле, изгледа, није давала жељене резултате. Збуњени психијатри су одговорили да они нешто такво не знају и да за сличне методе нису чули. А да таква искуства и знања постоје у свету? Психијатри нису знали ни то. Онда су им руководиоци рекли – а непрекидно је главну реч водио Милован Ђилас – да ће, уз богате дневнице, добити путне налоге за путовања у иностранство, где треба да од познатих научника и стручњака потраже одговоре на ова питања. Када се нађу тамо, нека сами одлуче куда треба да путују.

Др Анте Павковић је заједно с још неким – у писму се не каже да ли је то био професор Вујић – отпутовао у иностранство. (Александар при томе описно помиње Леманско језеро и Женеву.) Тамо су обилазили познате професоре психијатрије и психологије; изгледа да су њихова питања била тако формулисана као да се интересују првенствено за оптуженике у Совјетском Савезу.

После повратка професор Вујић и Анте Павковић су о путовању реферисали у Централном комитету, где су их опет дочекали Ранковић и Ђилас. Психијатри су поднели извештај да су у иностранству сазнали да Совјети онаква признања добијају, највероватније, пошто над окривљенима примене тортуру неспавањем, која мора трајати најмање десет дана. Тада им је Ђилас поставио следеће питање: А да ли би они могли, „за Централни комитет“, да направе експеримент с неспавањем над десетак „посебно тврдих комуниста“, који би им за ту сврху били изабрани? То је било одвише и за Ранковића, који је прекорно рекао: „Али, Ђидо, ми то не радимо!“ После те упадице разговор се прекинуо, а Александар Павковић каже да је његов отац од тада Ранковића просто обожавао.

По изласку из Централног комитета професор Вујић каже Павковићу: „Ово су луди људи, они нас заиста могу натерати да правимо свакојаке експерименте. Зато ћемо ми сад овако. Пронаћи ћу неки изговор да вас искључимо из Српског лекарског друштва. И ако мене затим буду потерали да им експерименте радим, одговорићу да сам стар човек и да се више таквих задатака не могу прихватити, те да бисте за личне подухвате једино били способни ви, али да сте, нажалост, непоуздани, због чега смо вас морали искључити из Српског лекарског друштва. А кад то прође, чим се укаже прилика, послаћу вас на неко студијско путовање у иностранство. И ви тада – бежите!“

Убрзо, одиста, др Анте Павковић је искључен из Српског лекарског друштва – „због небудности“. А 1952. послан је на студијско путовање у иностранство, одакле се није вратио. Нажалост, у таквим околностима породица Павковић се растурила, јер када је његова супруга седамдесетих година најзад добила пасош, овај је већ дуго био у другом браку. Седамдесетих и осамдесетих година у два-три маха долазио је у тадашњу Југославију, одлазио је у Загреб и у свој родни крај, али због страха од Удбе, у Београд, где је имао много пријатеља, није смео улазити. Умро је као страни држављанин 1984.

Млађи Павковић, који је филозоф по струци, већ је био почео да ради на Београдском универзитету, пошао је путем свог оца две-три деценије после њега. И тамо је с њим о овим догађајима више пута разговарао.

Павковић: Ђилас – садист и мазохист са потиснутом хомосексуалношћу

Психијатар Анте Павковић, по интерпретацији његовог сина Александра, никада више није престао да се занима за личност Милована Ђиласа. Прочитао је све његове књиге изашле на енглеском језику и, на основу сусрета у Централном комитету и неких детаља у публикацијама, закључио је да је овај садист и мазохист са потиснутом хомосексуалношћу. Прикривена хомосексуалност је, каже, у психијатрији позната као узрок садизма и мазохизма.

У овом тренутку није могуће сазнати кад су се сусрети двојице психијатара са члановима Политбироа тачно догодили, као што се не може знати ни како су главни људи Удбе и партије примили извештај стручњака. Али, у сваком случају, већ у пролеће 1951. мучење неспавањем у београдској Главњачи – не заборавимо ко је у њој водио главну реч – увелико се спроводило. А, можда у ограниченијем облику, то се радило и на Голом отоку. Инжењер Бранко Путник, првооптужени у другом мостоградитељском процесу октобра 1951, о коме сам доста писао (Голи оток ИИ, 1995), у разговору са мном тридесет шест година касније није се могао сетити да ли је без сна држан непрекидно – три или четири месеца! И на суђењу је најпре, доста неубедљиво и млитаво, покушао да порекне признања која су му у затвору ишчупана, па затим резигнирано све прихватао. Милован Ђилас је о Путнику и мостоградитељима, као о „совјетским шпијунима заврбованим још 1946. године“, држао говор у Уједињеним нацијама новембра 1951, а затим је, и сам деветогодишњи Брозов робијаш због „деликата“ написаних у књигама, деценијама живео у истом граду са осуђеним инжењером. И ни до своје смрти 1995 – које године је умро и Путник – није се сетио да му се макар телефоном извини због лажи просутих у највећој међународној државној заједници.“

(Недељник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: