Писмо мом драгом режимском идиоту који се (не) да спасити

Пише: Теодосије

Тебе, мили мој, баш тебе, никако не разумијем. Тугаљиво гледаш у обрачун (испод) просјечне пензије или плате. А ни толико не остане после кредита. С тим треба да прегураш цијели мјесец, али како? Уз сву ту муку, одрицање, довијање, чаролије, на крају издвајаш и ”додатак за Блажа”. Онолико колико ти (можда) имаш за годину, Он потроши за једно просјечно вече у безименом локалу. Не претјерујем!

Заиста не знам шта је са тобом. Ти си онај који у кафани, на друштвеним мрежама хистерично кликћеш ”Мило краљу”, знајући каква те биједа чека кући. То што узвикујеш, разумијемо, то је психолошки трик да би се осјећао боље, да би макар за тренутак осјетио неку важност, неку сласт ”побједе”. А заправо си изгубио, мили мој, све битке. Оне праве, суштинске. Твоја дјеца су без посла, супруга такође, са рођацима си заратио, старе другове ”побиједио” и посвађао се. Да, оне другове са којим си растао, а данас их попријеко гледаш у пролазу. Осјећаш да те дубоко презиру. С правом, ти то знаш. И то те боли. Иако си ти ”побједник”.

За то вријеме, у Његовој породици се ”окрећу” милиони. Дневно. Годишње милијарде. Ти то не видиш? Лакше ти је да зажмуриш на све његове велелепне виле, тајне рачуне, бахаћење, расипање луксузом. То што ти немаш ништа док он има све, сматраш природним стањем. Несхватљиво је и тужно да своје сиромаштво, које прилажеш на жртвеник његове свемоћи и неслућеног богатства, сматраш врлином. Да ниси тако заслијепљен, сужене свијести, ти би сам себе назвао правом ријечју – идиотом. Правим идиотом. Мили мој, буди искрен према себи, ти си идиот, зар не?

Чујемо да твоја супруга, у повјерењу, дошаптава пријатељици како је некад имала мужа са ставом, кичмом, а да је данас ”крпа”. Дрхтави, цмиздрави маргиналац који се гротексно шепури по комшилуку као некакав ”побједник”. Чега, над ким? Захваљујући твом страху, ништавости, изгубљеним достојанством, Њему није било тешко да постане ”краљ”. И сигурно му прија кад га ти и теби слични тако називате, а посебно када га поредите са краљем Николом. Наравно, не због петровићког Српства, већ зато што је владао 50 година. Краљевски, самовољно. А и Он би ”сине”! Твоје је само да радиш што и до сада. Он да гази, да понижава, иживљава се, а ако ”загусти”, да скокне у Дубаи, Азербејџан или ко зна гдје.

Можда загусти ускоро? И, шта ћеш онда рећи – кога си подржавао, гласао, славио… за кога си пјевушио оне приглупе идолопоклоничке пјесмице. Линколн је рекао да ”можете неко вријеме варати све људе, неке људе можете варати све вријеме, али не можете од свих људи направити будале све вријеме“. У којој ”Линколновој фасцикли” си ти? Бојим се, слутим у последњој.

Ти си заправо образац човјека и начина размишљања због којих је ова земља постала затвор. И то за најбоље, за најхрабрије и најспособније. Ово се друштво обогаљило због људи попут тебе, због слабости које се маскирају у рухо вриједности. Зар ти није јасно, нарочито након последњих догађаја, да Он мисли само на себе, на своју породицу? И да си ти само ”материјал” који он користи за подупирање своје неограничене, феудалне власти.

И шта сад, након што си сазнао да је на име неког од својих робова направио комплекс који неко еуфемистички зове ”кућом”? Базени, биоскопи, спектакуларна техничка и инфраструктурна рјешења… Милиони, мили мој, милиони… Можеш ли макар сад да урадиш нешто добро за себе, за своју породицу, за све оне храбре људе који пружају отпор ропству? Или ти, мазохисто, то доживљаваш као издају Њега? Њега, за кога си само број, декор, а заправо ништа. Ти за Њега не постојиш чак и ако те познаје. Иако саздани у другом духу, Џонијеви стихови,

”Уради нешто за своју савјест
Не мисли да си сам
Крени оштро узми ствар у руке
Заборави на страх…”  су све што треба да ”пјевушиш” док се лијечиш од тешке сипљивости карактера.

Да си имао кичму, да ниси поклекао, па и да си био искрен према себи, Он би већ одавно изгубио моћ да пљачка, да бесомучно троши супстанцу будућности наше дјеце. И твоје дјеце мили мој, једнако као и свих осталих. А Блажо ће се већ некако ”снаћи”, јел’да?

Зато, побиједи своју слабост. Буди Човјек. Слободан Човјек. Буди Побједник, а не ”побједник”. Остави својој дјеци у наслеђе нешто највише што човјек може оставити у наследство – моралан чин! Нешто по чему те могу с поносом запамтити. То је капитал из кога ће црпјети путоказе. Биће им лакше да у овом смутном времену разликују лаж од истине, да се снађу на раскршћима. Да живе за вриједности које си ти згазио. Зато, мили мој:
”Уради нешто то је твоја дужност
Много тога знаш
Ниси глупан таквих исувише има
Не очајавај
Пљуни на своју фацу и постани човјек!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: