Писмо, писмо и изнад свега писмо

Стара Босна, као да је раздвојена од читавог свијета. Трпи оштре упаде угарских краљева. Млади бан, уз снажну мајку, успијева чак и да одбије неке од њих. Крунише се за краља Босне и Србљем. Не, дакле, Србији. Него Србима у Босни. И не само да се, како сам упућује, крунише у Милешеви, него се крунише крај једног од најсјајнијих државника српске земље који није окруњена глава. Али, јесте круном мученичком. Крај светог кнеза Лазара. Лазар јесте државник. Он исправља грешке крунисане главе.

Мени изгледа, када се посматра политички оквир и садржај периода који снажно навјештава долазак Турака, да ово крунисање јесте најзначајнији догађај политичке историје старе Босне и Србије који говори веома много о обје земље.

Твртко је припадао развојној линији Котроманића који су још у давнини свједочили присуство српских житеља Босне. Оно што је до данас казано о овим поменима у повељама босанских банова, усредсређујући се на Нинослављеве повеље, истовремено настоји на еманципацији и деградацији.

Низ аутора из бивших западних југословенских република жели да Босни да мјесто и положај аутономне државе са свим њезиним атрибутима, а истовремено, њезиној државној канцеларији ускраћује и одриче валидност.

У основи, када су повеље босанског бана Нинослава сагледаване из дипломатичког угла, обично је повеља број 2 забацивана и означавана додатком прве банове повеље. Она је прескромних димензија (21,6х4-2,5 цм) и ове се димензије истичу као значајна чињеница. Међутим, у таквим опсервацијама, обично изостаје упућивање на димензије повеље бана Кулина из завршнице 12. вијека. Ни она се не одликује величином.

Овај мајушни документ уноси термин Срблин, уз Влаха (граматик Десоје бана Нинослава). Бан је издао и трећу и четврту повељу (1240. и 1249, нотар Пашкал) и изнова истицао дихотомију Срблин-Влах. Истицано је и истиче се мишљење да су ови термини импорт из Србије, обично апострофирајући исправу великог жупана Стефана Немањића Дубровчанима око 1215. године, те да су посредством дубровачке канцеларије стигли у Босну и њезине државне хартије.

Истиче се и значај и положај Србије тога времена који је у визури Дубровника могао бити велик у периоду подизања династије Немањића.

Као што је познато, 1333. године дошло је до продаје Стона и Рата са Сланским приморјем Дубровнику и то од стране краља Душана и бана Стевана Котроманића. Бан је издао повељу којом се титулише као бан Босни и Усори и Соли и господин Хумској земљи коју осваја око 1322. године.

У литератури се обично ово освајање наводи као један од узрока потискивања светосавске хумске епископске катедре из Стона.

Бан „дарује“ читави Рат и Стон и Превлаку и отоке који су около Рата и са свијем што се находи унутра Рата и Превлаке и горе и поља… што је од Превлаке до Лоншча.

Овим уговором он обавезује своје насљеднике, а Дубровник јамчи да ће бану и насљедницима обезбједити „полаче зидане“, да неће примити његове властелине „који буде њему невјеран“.

Бан се заклиње на Свето Јеванђеље и у четворицу Јеванђелиста и у дванаест Апостола и у све свете мошти које су у Дубровнику. И за то ставља господин бан свој златни печат, да је вјеровано, сваки да зна и види истину, „а томуј су четири повеље ..а.. двије латинсци, а двије српсцие, а све су печаћене златијеми печати“. Двије повеље су остале на чување у бановој канцеларији, а двије у Дубровнику.

На страну, дакле, било какве анализе политичких прилика у периоду банова. Не може бити говора о импорту једног термина којим се одређује народносни карактер земље путем нотара.

Када се истиче овакво увјерење, а то се неријетко чини, тада се извјесно чини деградација главног садржаја државности, а то је државна, владарска канцеларија.

Као истраживач, спадам у групу оних који на стару Босну гледају на начин који подразумјева и присуство њезине аутономне црквене организације.

Али, још једном, упитајмо: Какав се то еманципирајући потенцијал уочава и предвиђа, какви реални домашаји, какво је то културно-историјско наслијеђе старих балканских земаља апострофира, када се једној земљи под плаштом угарске круне, у средишњим дјеловима Балкана, може импортовати писмо удаљеног народа који у њезиним оквирима не би могао обитавати ни у периоду Косача и Павловића?

Је ли могуће да се писмо сасвим темељно, међудржавним актом највишег реда, одређује као српско, насупрот латинском? И шта такво одређење значи?

Лично, немам никакаву императивну потребу да именујем народ у старој Босни, у земљи у којој је тај народ живио у ових стотину година колико обухватају поменута документа.

Ја га означавам (и то је по први пут) као „темељни балкански народ“.

Међутим, писмо тога народа, његово домаће, кућно писмо, именовано у хиљадама докумената, је српско писмо.

Аутор: Горан Комар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: