Писмо подршке…

Најдражи председниче, ево сам се, иако још није недеља, истуширао, исекао нокте на ногама (да тако кажем- разграничио с њима), премазао читав неким жениним млеком за тело што сам јој још ономад купио за годишњицу брака па рекох има ли боље прилике да се отвори него сад- нема!

Додуше, она се порадовала да сам се другим поводом туширао и да миришем на манго јер то волим, онако приватно, мислим, али не, развејао сам њену срамотну заблуду речима: „Срам те било, зар сад када председник сам на ветрометини бије најтежу али стратешки генијалну политичку битку ти мислиш на то?! Миришем на манго у знак подршке човеку који није имао времена да чека девет месеци како би се родио већ је као превремено али правовремено рођен (одбио да га „бабица“ окупа, сам је то учинио) узео флашицу с млеком и почео да лута бесаним ноћима смишљајући како да од Србије направи пристојно место за живот, или само место за живот макар и непристојно, за разлику од оних који су издали Косово и Метохију, на шта је указивао гостујући у „Коцкици“ одбрусивши оном Бранку: „Доста више с тим татататира…нема Србија више времена за митове, не постоји никакво царство у коме царује другарство, нити кућице од мармеладе с прозорима од чоколаде јер Србија нема ни метра на Косову и Метохији а камоли толико мармеладе да њом облаже куће повратника на вековно огњиште, а о чоколади да и не говоримо! Биће успех ако успемо да се изборимо и за чоколадну бананицу, и то већ отворену и загрижену…“

Дакле, опоменем ја субјекта званог супруга да одступи јер ванредно туширање и арома манга нису због ње већ писма подршке, односно Вас, зеницо ока мог (овог на које боље видим, купио сам неке половне наочаре на бувљаку, па…) јер пут којим нас водите јесте поље манга, папаје, кивија и осталог воћа које ће за две најкасније две и по године рађати Србијом, а рађало би и раније да су неки имали Вашу храброст да разграниче с оним што нас спутава да колико сутра постанемо део Европске уније коју смо онолико презирали док смо носили беџеве али сад, без тих проклетих окова на грудима, храбро и достојанствено се успињемо на прсте да дохватимо банане које увелико рађају и којима нас несебично храните ко мај…овај, ко мајка дете остацима хране од прекјуче!

Мислим, није то тако чест случај, то само они ретроградни и ретрогладни чине како би ударили на Вас, а фрижидери им дупке пуни!

Ево, мој лично не може да се затвори, верујте! Нагурали у њега неку стару гардеробу, пропали ормари па се сналазимо, а како су нам искључили струју нема бојазни да ће веш заледити.

Фрижидеру се у зубе не гледа, што каже наш народ, важно је да је пун, а наши јесу откад нам Вас је Бог послао, тачније, откад сте рекли Богу: „Одох и од Србије да направим рај, а ти немој да правиш глупости и да ми се превише опуштати, пратим шта радиш! Прогледао сам ти кроз прсте што си Земљу и живот на њој стварао чак шест дана, али то ти је била последња опомена!“

Моја деца нису гладна и на томе сам Вам бескрајно захвалан, јер, штоно кажу: „Гладан је човек сит свега“ па смо тако и ми сити, а понекад чак имам и осећај да сам се прејео, али то је само стомачна кила од физикалије коју радим откад сам остао без посла због неког дивног детета с две попуњене и три бланко дипломе.

Хоћу да кажем, немам довољно речи да Вам се захвалим на свему што немам, јер с презиром памтим дане када сам имао, када сам био човек, када сам био достојанствен, када деца нису била жељна свега и када у тој заблуди и опсени нисам имао коме да напишем писмо подршке од срца и манга.

Мислим на мирис манга, дабоме, што нас враћа на питање Косова и Метохије, тог одвратног мита с којим ћемо ускоро раскрстити, јер Ви за разлику од оних Лазара и Милоша доводите Турке да инвестирају билијарде у Србију, а не да их разгоните топузом на буљуке ко ти дивљаци због којих скоро пет векова нисмо имали никакве инвестиције из братске Турске!
Признајем, можда сам се мало и нагутао овог млека за тело, зажелех се млека, јбг, опростите, али то не значи да ми се привиђа просечна плата од 500 евра док улазим у метро и возим се по пензију 200 пута већу од највеће што је икад била, већ јасно видим ту провалију у коју нас водите, али док је за неке она полупразна за мене је полупуна и фали још само мало до врха, да сви станемо у њу, а онда ће и они бедници критизерски видети како је дивно гледати из потпуне таме како се негде далеко сунце рађа, некоме…

Нама сунце не треба, и оно је ретроградни елемент, намерно сија само да помрачи ваш сјај али се ту мало заиграло, јер као што су Икар и Дедал настрадали покушавајући да му се приближе, тако настрада све чега се Ви дохватите…
Настрада јер није ваљало, иначе би процветало да је вредело чему, баш као онај дражесни фикус што понекад говори из Немањине 11 и зове се Ана!

Лепо кажу да цвеће брже успева кад с њим разговарате, а Ви сте, ето, разговарали с њом па не само да је успела већ је и проговорила, што је јединствени и историјски успех за један фикус, и на томе сам Вам такође бескрајно захвалан!
Искрено, лакше је побројати ствари на којима Вам нисам захвалан- нема их!

Све што сам од живота желео Ви сте ми омогућили- све ми по кући плаче, од икона до жене и деце, а такво чудо ни Библија не бележи!

Толико за ово писмо подршке, највољенији уредниче, водитељу и госту свих дневника, временских прогноза и реклама за онај препарат: „Ја сам мој народ овем препаратом спас’ла, а онда сам га и ожен’ла за удату девојку..“
Изгледа да ме овај манго полако пушта, одох да натегнем још који гутљај и да гледам у змајеве, штрупмфове, патуљке и диносаурусе које сте нам опет Ви омогућили, иако су сви пре Вас чинили све да их истребе!

Речју, имате моју апсолутно подршку за политику разграничења- нема шта ми да се мешамо са змајевима и троловима, нек они иду у своју бајку а ми ћемо у своју басну, уздигнута чела и ушију за штапом са шаргарепом…

П. С. Ако је тај косовски божур толико свет и значајан што не праве млеко за тело од њега него од манга, а?!

П. П. С. Слободно употребите то као један од аргумената за изда…овај, издашне преговоре којима ћемо добити више него што имамо…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: