Писмо предака
Милан Ружић
Пише: Милан Ружић
Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!
Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!
Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!
Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!
Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили! На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!
Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?
Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?
Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!
Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.
Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!
Вечно Ваши и баш због тога заборављени!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Prosvjetlio si ga Gostu, koji nama nijesi gost.
Zalud vrijeme trošio, ne uliva u njega!?
Puno je ono g…. Nema đe da mu stane tvoja lijepa edukativna i vaspitna riječ!
Ko šta radi, velikosrpski nacionalisti kukaju, leleču, zapomažu i jadikuju nad zlehudom sudbinom. Svakog dana iz štampanih i elektronskih medija, sa društvenih mreža, sa naučnih i paranaučnih skupova, iz ministarstava i sa katedri, sa svih strana – oteže se lelek ojađenih nacionalnih dušebrižnika koji niti jedu niti spavaju jer danonoćno brinu o katastrofalnom stanju u kojem im se voljena otadžbina našla. Skretanje sa svetosavskog puta, zaboravljeni kosovski zavjet, zakon o porodici koji zabranjuje mlaćenje žena i đece, optužuju ih za nekakve ratne zločine iako i vrapci znaju da su srbi uvijek bili žrtve, latinica radi o glavi ćirilici, Putin nikako da dođe da ih oslobodi od briselske okupacije. Čak i crnogorci odbijaju da priznaju da su srbi. Sve ideje raznih ćosića, bećkovića, krestića, ekmečića, đoga, noga, kapora, crnčevića, kalajića, danojlića, ljušića i ostalih danas su postale neupitne istine: hrvati su genocidni narod i ustaše, bošnjacu su poturčeni srbi, crnogorci su takođe srbi samo neće da priznaju, svi drugi su krivi za rat osim srba i Miloševićevog režima, svi srbi treba da žive u jednoj državi, srbi su okruženi neprijateljima…
A ono što gledaju svakog dana upravo su oni stvorili, to je tvorevina nacionalističkog ludila koje su potpaljivali ovi nacionalni narikači.
Да ли Ви сматрате да је свака особа која се осећа патриотски… неко ниже људско биће од генеричног ,, Европљана“, да ли је за Вас и сама реч ,,родољубље“у ствари жигосање?!
Родољубље има велику и важну улогу у сваком друштву, јер нечија држава је уствари дом …
Жао ми вас је (вас таквих). Не знам коме се ругате?!.
Да ли себи, свом одразу у огледалу или се браните од своје муке?
,, Ко шта ради“, ми ,, кукамо“, ,, лелечемо“, ,, запомажемо“, ,, јадикујемо“… а Ви сте далеко одмакли … као и Ваши другови истомишљеници једноумници. Ви знате ко „шта ради“, ко је „шта радио“. Држите моралне лекције и пишете тираде. Ви сте себи узели за право, као и Ваши другови из кружока, да присвојите тапију на истину, историју, морал, поштење, родољубље… Нико други нема право на своје мишљење, на своју истину, јер је то лапрдање, паламуђење, а иначе свако ко се дрзне да дирне у ваше недодирљиво, у лик и дело, је фашиста, фукара, багра и ко зна шта још.
Исфрустриране, искомплексиране и некултурне особе. Нешто вас много боли. Изгорећете у мржњи и глупости.