Писмо са села којег више нема: Били смо број 9

Пише: Емило Лабудовић

Не издржах. Зажари у мени Михољско љето, затреперише лиске бреза и јасика, бљеснуше пожари рујевине, замирисаше оцвале оскоруше и… вратих се. И нађох све како сам и оставио; ону чамотињу, мреже паучине преко прозора, мирис мемле и студен соба која не долази споља. Књигу остављену на недочитаној страни, безброј пута прелистан албум породичних слика, успомене насложене као мајчине поњаве у ковчег од мираза, стазе без трагова, пустош докле око сеже и тишину која као прво јесење иње сипи из каверни блиједоплавог неба. Али, све ме препознаде и пригрли као свога, насмијешише се очев и мајчин портрет са зида, разигра се шпорет и све се у мени и око мене озари оним сјајем којег има само у души онога који, безнадежан и изгубљен, база мрачним ходницима и странпутицама живота.

Сретнем ту и тамо некога од наших који, мада је јесен већ позавршавала скоро све од послова записаних у немушти календар живота на селу, увијек журе и имају још нешто необављено и што не може да трпи одлагање дуже него траје чаша разговора уз чашу шљиве, обоје с ногу. Питају за све, за тебе и брата, за корону и обољеле рођаке, и тек онако узгред уздахну и кажу: ево, дође и ово наше! И ни ријеч више, а у очима им се, видим, читају безброј питања, дилема, сумњи. Чекају да и ја проговорим о томе, да има саопштим нешто ново, нешто мимо онога чиме их свакоднево засипају и залуђују медији, да им растумачим и да их охрабрим. Чекају, а ја ћутим и „затурам за Голеш планину“ јер ни сам не знам шта би им рекао. А да им кажем све оно што ми је на души бојим се да би отишли још смућенији, брижнији и невеселији. Јер, кунем ти се, све знам и видим а не знам ништа и не видим добра.

Знам само једно – били смо број 9. Били смо то и прије него је одређено да будемо тај број. Били смо то у сва ова тешка и смутна времена. Били смо број 9 кад су сви други мијењали дресове и бројеве као мјесечеве мијене. Били смо број девет и под пендрецима, отровани суазвцем и бојним отровима. Били смо број 9 и кад је жуљао бетон булевара, кад је студен кости смрзавала, кад су лиле кише и сјеверац шибао својим махнитим бичевима. Били смо број 9 и у оном величанственом хору који је усред Скупштине недодирљивом лопову у лице отпјевао да је лопов. Број девет нам је стајао тик уз бројеве робијашких одијела, био нам је матични број на личним документима, на пописницама… Били смо број 9 јер нам другачије није могло ни бити без да се игуби образ и пљуне у родослов. Били смо број 9 јер су нам тај број носили сви прије нас и обавезали нас да тако нумерисани трајемо и опстајавамо по цијену свега. А цијена је вазда била прескупа.

Били смо број 9 и кад су нам насрнули на Цркву, кад су нам одсјекли језик, кад су нам спалили заставу… Били смо број 9 кад су нас, без кривице криве, жигосали жигом срамним, жигом непријатеља, издајника, туђих слуга а домаћих изрода. Били смо број 9 јер га је било часно носити. Били смо број 9, центарфори екипе која је играла тешку утакмицу, по раскаљаном терену, против супарника који је играо прљаво, тукао ногама и рукама, а судије жмуриле на оба ока и нама досуђивале жуте и црвене. Били смо број 9 и знали да ћемо, прије или касније, постићи тај одлучујући гол, онај којим се не решава само утакмица него и првенство. И постигли смо га. Часно, без преваре, ударцем који ни Лав Јашин не би могао да одбрани.

Побједу смо славили онако како противник никад није. Достојанствено и с пуно мјере. Да не повриједимо оне који су изгубили и да им покажемо како се достојанство чува и кад се губи и кад се побјеђује. И чинило нам се да је коначно свануло свима и да публика и на „југу“ и на „сјеверу“, она „источно“ и она „западно“, једнако може да се осјећа побједнички. Да је побједа знак добра, знак раскида са лажираним првенствима, подмићеним судијама, прекројеним табелама. Да је дошло вријеме да и ми са бројем 9 будемо равноправни учесници игре, и ништа више. Да се и са нас дефинитивно скине анатема и да нам се призна да смо једнако синови ове земље и овог неба, макар онолико колико и они од којих су овај камен наши ђедови и прађедови до јуче бранили. Да ћемо и ми проговорити својим језиком, развити своју заставу, ићи на литургије не из пркоса већ из унутрашње потребе да се помолимо Богу свих нас… Да ће нас признати за своје и за браћу јер браћа и јесмо, да ћемо провјетрити заједничку кућу, промијенити и очистити трулеж која ју је спопала од темеља до крова, да ћемо…. Али, авај.

Још док су се чуле побједничке фанфаре, речено нам је: све остаје по старом. Јесте промијењен врх табеле али систем такмичења, правила и остварени „бодови“ остају исти. И судије и пресудитељи. „Црна Гора остаје проевропска, натовска и… процрногорска“. Као да нас других и другачијих нема у њој. Да сва скаламерија коју је зидао досадашњи режим остаје и да се у њој ни цигла не може промијенити. „И послије Тита – Тито“, говорило се онда кад сам ја имао твоје године, „И послије Мила – Мило“, рекло би се и рекли су нам сада. Да су „на снази“ исти пријатељи и непријатељи, да су Русија и Србија и даље ови други. Да је Вучић и даље диндушманин а Рама брат и заштитник, да се Косово ни поменут не смије. Да остаје велика дилема да ли мијењати само четири члана Закона због којег је устала Црна Гора или Закон у цјелини. Да смо као народ и даље окупатори сопствене државе, да нам је Црква туђа и такође окупаторска. Да је побједом слободе и правде заправо почела „тиха окупација Црне Горе“, како рече она аветиња из Котора, да су због тога опет васкрснуле „комите“ и други „домобрани“, да су устале усташе јер, ето, опет надиру четници. Да побједници морају у кунете и да уступе мјесто експертима за које је мало ко чуо, јер би њиховом побједом Црна Гора била поражена, унижена, растурена… Као да су је ови досад сабирали и умножавали, лише својих рачуна, вила и „мајбаха“. А лудило поражених и којевитезање против било каквог мијењања стварности иде дотле да сад траже одлагање пописа или макар избацивање рубрика о језику, вјери и националности. Просто да не повјерујеш до којег смо дна стигли. Често се сјетим отворене пријетње оног Станишића, сада амбасадора тамонегдје, који је усред Скупштине отворено пријетио: „видјећете колико ће вас бити на следећем попису“! Сад, ето, траже да нас нема, да се опет покријемо ушима како се не би сазнало не колико нас има него колико би нас било да није било њихивог националног инжењеринга свих ових година њихове хајдучије.

Бог ми је свједок да од побједе нијесам и не очекујем ништа лично. Моје је већ на заласку, ти и брат сте себи прокрчили пут знањем и звањем. Али, очекивао сам да нам свима, без разлике у именима, партијама, вјерама, националним кошуљама буде једнако, шта год то значило. Али, опет смо побједници без права на побједу. Опет се остварује старо проклество по којем су Срби све своје величанствене побједе у ратовима губили у миру, за зекеним столовима и у катакомбама кројачница нових свјетских односа и поредака. Кратко речено: опет смо џабе кречили!

А из наших редова нам, за утјеху и као седатив, свакодневно бацају „жваку“ како је од свега важније да је ДПС дефинитивно отишао у опозицију. Да не смијемо наљутити никог другог осим дебе. Да ће лопови коначно бити тамо гдје им је мјесто (а тајновидац из Бајрамовице и даље на свом мјесту). Да је „побједа“ којом се ништа не мијења важнија од свега. Да су Андрија, Милан, Медо и остали дужни да на олтар побједе принесу сами себе како би Пура из Котора и остале „пуре“ били спокојни у својим „никадвише1918″ брлозима. Да је важно да у власти свих других има само не Срба јер Зенка и Рафет ни за живу главу и по цијену хљеба својих присталица неће у нову владу. Да су од свих светиња, од Острога, Цетиња, Мораче и Ступова, важније „светиње“ Секулине химне, Ранковог барјака, Мирашеве и Милове новоцркве.

Сад ти је јасно зашто ћутим и скрећем поглед од љубопитљивих погледа наших рођака и комшија који, таман колико ни ја, не могу да дефинишу ово стање побједе без побједника. Па једнако ћутимо и преиспитујемо себе, тражимо одговоре а сваки отвара сијасет нових питања. И све тако док се сами себи не згадимо, све док нам не дође да проблејимо као овце које су, са мало соли, опет намамили на врата кланице. Јер, знаш и сам, били смо број 9, дали побједоносни гол, прославили побједу и … изгубили „пар форфе“. Били смо број 9, сад више не знамо шта смо.

Још једна јесен, златна, бременита, раскошна и благодатна царује завичајем. Јесен која је обећавала прољеће али више мирише на зиму, на дубок снијег и бљузгавицу. Нижу се дани пуни сунца и ведрине а душа никако да се отме мраку, магли и сивилу. И ноћи пуне кошмара, несанице, у којима ни јутром не свиће. А све се, опет, надам – свануће. Свануће са неким новим јутром, можда већ сјутра. Мада… Тургењев је једном записао да је „сјутра измишљено за неодлучне и за дјецу“. А више нисмо дјеца, зар не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: