Писмо са села којег више нема: Далеко је до мурава

Пише: Емило Лабудовић

Протутња још једно од оних плаховитих љетњих освјежења, праћено претпотопском грмљавином и слабашном кишом, довољном тек да покупи прашину и освјежи посрнулу траву. Али, и такву и толику поздрависмо овдје као дар Неба, јер жедноме у пустињи и плитак извор вриједи океана воде. Одахну земља, поисправи се шума, упристојише се прашњаве сеоске стазе, а овдашњи тежаци, коначно, добише прилику за кратак одмор, да се умију, преобуку и без журбе попуше цигар, два дувана. Оног „Бемаксовог“ или не, враг би га знао, у туђу кутију се овдје не завирује.

Комшија којег, као ријетког госта, пљусак и пут нанијеше покрај куће, сврати да склони главу и да се, уз чашу ракије, распита за новости и прилике у држави и свијету. Јер горе у планини, у колиби без струје, преморен трком са обавезама које не трпе одлагања, вијести су привилегија. Додуше, бјеше чуо да је пала влада, али све друго бјеше изван његовог поимања али не и интересовања. Покушавам да му објасним оно што и мени самом измиче, да му растумачим потезе и ставове актера, да му укажем на могуће расплете и сценарије… Киша добује по лименом крову па ријечи, пригушене и утонуле у свеопшти шум, добијају призвук завјереничког шапата. Комшија, обавијен димом већ треће цигарете (и ракија прати исти ритам), загледан у копрену кише која је видик свела на стотињак метара, више за себе него као учесник у дијалогу рече: „Пост му љубим, значи опет на изборе“! А онда, као да је кроз шипраг нагазио на отровну „шарку“, отпљуну и упита: „А чему“? „Бирали, не бирали, опет ће изабрати умјесто нас, онако како тамо њима одговара“! „А чујем да овима нашима опет не дају у власт“, проциједи кроз зубе који зашкрипаше као зарђала капија, пригрну кабаницу, увуче главу у рамена и отисну се низ каљав сокак, праћен повјесом кише које се тањила и стишавала.

Дуго још након што су га прогутале измаглица и растиње око пута, сједио сам оптерећен његовим одговором и резигнацијом којом је, као у стиснуту, квргаву шаку, стиснуо сву своју зебњу, могуће изгледе и излазе из постојеће кризе. Јесмо ли, заиста, толико у политичкој недођији и вукојебини да у њу чак ни најјачи инструмент демократије – ИЗБОРИ – не могу ништа да промијене? „Избори су једини одговор на кризу у којој јесмо“, стижу покличи са свих страна. Један од, у последње вријеме, најгрлатијих, као да у најмању руку држи пола бирачког тијела у својој слабашној политичкој сјенци, зачика „јунаке и патриоте“ на изборни двобој, таман као на одбрану Мојковца.

Сврха избора јесте, прије свега, освајање власти, а у Уставу је записано да је једина легитимна и легална власт она задобијена на демократским и фер изборима. На страну то колико су сва наша досадашња бирања била фер и демократска, на страну сви предизборни и изборни марифетлуци којима су креирани и режирани њихови резултати, врхунац „демократског искорака“, својствен изгледа само нашој несрећној држави, јесте кад се изборено на терену изгуби „за зеленим столом“. Тај „демократски принцип“ смо већ имали прилику да искусимо, а у најави је, изгледа, и његова реприза. „САД ће подржати сваку нову владу Црне Горе, али под условом да у њој не учествује ДФ“, поручено је из центра који влада Црном Гором. Администрација која се дичи „изворном демократијом“, недвосмислено је и, треба ли рећи, врло демократски већ прогласила изборни резултат и прије него се и пришло разматрању те опције и њиховом организовању. Дакле, шта год да одлуче грађани Црне Горе, колико год да њих подржи ДФ или неку његову коалицију, влада ће бити она коју „подржи“ Стејт департмент, а свакако она којој је ДФ већ унапријед дефинисан као опозиција.

Ако је већ тако, а и слијепом је видљиво да јесте, поставља се питање сврсисходности избора, расипању политичке енергије, дизању тензија и расипању не малог новца. Зар није једноставније поћи код госпођа Медокс и Џуди по име мандатара и списак министара, а онда се у том високим тарабама ограђеном тору играти политике и глумити независност и државотворност. Јер, предизборно којевитезање очигледно служи само као параван за завршни чин подјеле колача према критеријумима апсолутне понизности и беспоговорне послушности. А тога су, очито, дубоко свјестни и „краваташи“, и сви остали политички прирепци, укључујући и онога који онако јуначки изазива на изборни мегдан.
Појачани „кривац“, како овдје зовемо вјетар којем је немогуће утврдити прави смјер дувања, већ увелико разгони облаке и тјера их некуд преко Мокре. Кафа се одавно охладила, ракија се полако грије, а комшија се сигурно већ прихватио неког посла. Немоћан пред једначином са више непознатих, а са познатим и већ ријешеним исходом, присјећам се коментара једног од читалаца мојих колумни који, сагледавајући нашу ситуацију са стране, мудро поручи: „Није проблем у људима, огромна непријатељска сила вас је шчепала. Локални хохшаплери имају оружану заштиту белосветских, и то се не мења тако лако. Црна Гора ће постати држава тек кад се распадне НАТО пакт, до тада вам желим пуно среће“! Овоме се нема шта ни додати ни одузети.

Хвала, драги пријатељу, али, што би рекли староподгоричани: „далеко је до мурава“!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: