Писмо са села којег више нема: Дуго, врело љето

Пише: Емило Лабудовић

Удвизило илиње, запекло и запрагло како само оно може, не попушта и без милости пржи већ спарушене биљке, ливаде огрезле у стрњику и гладиш, ријетке њиве, жедне и испуцале. Љето на хиперсоничном погону. Утањиле воде које се никад прије нијесу предавале, точе точурком Хајдучица, Баре, Гропе, Ливадица, Бијеле Воде, Котлиш, Камено корито…

Петрова вода на издисају. Чак се и ријека предесетила, али власник три мини – централе не хаје, дан, ноћ цвиле турбине и пуне му џепове. Све се утишало и трпи, а наду да ће бити боље, да ће небо засузити, свакодневно гаси божји казанџија у чијем се котлу варимо као на огњу канибала.

Али, све ово нам није први пут и није нам од јуче. Навикло се овдје и једнако трпе и огњевита љета, и сурове зиме са пуно снијега, ненадане поплаве, утрзи, одрони, окисла прољећа и још горе јесени. „Све је то божије давање“ – мири се овдје са судбином, тешком, тежачком, и откида комад по комад спеченог и печалног живота. Међутим, оно што се и овдје, далеко од свијета и вијека, у тишини која личи на ледени глечер спреман да се сваког часа откине и стрмекне низ дубодолину, напето ослушкује и тумачи јесте врелина и лудило које се ваља државом, Европом, свијетом…

Комите комитују, али не више „по шумама и горама“, гладни и боси, већ на травњаку испред виле „Горица“, сити и задригли (оног „зекоње“ има за двојицу), у кул мајицама и фирмираним патикама. Шта чекају, коме су у засједи, ђаво би га знао (а не знају ни они) али важно је да су ту јер то је тако проевропски и „ин“! Утемељили се, а све бих човјек могао позвати на ручак колико их има, па преже, као торњаци, да им случајно не промакне Темељни. Драгиња и Мико сана не зажимају, јер ако они поклекну, ако њих сан превари, оде Црна Гора у … три материне. И зато, док су они ту, Темељни неће проћи.

Скупштина се разбољела, и то с главе; Судски, Тужилачки и Уставни на бијелом хљебу; Демократе га врло демократски утурају СНП, они Демократском фронту, Фронт УРИ а УРА свима, док из прикрајка прежи (и режи) Милова менажерија, спремна да раскубуса Владу само ако јој се омакне Темељни. Наравно, само под условом ако им за то намигну госпође Џуди и Карен.

А около, Курти се курчи (опростите на простоти, али према свецу и тропар), закоњен иза јаких леђа „квинте“. Зеленски позеленио од напора да му Европа и Америка разбистре папазјанију коју је, заједно са њима, замутио. Руски медвед узвраћа чиме стигне, гаси их гасом и високософистицираним наоружањем, санкционише санкције и понаша се као да га је тек оса ујела. Она Пелоси се врзма око и по Тајвану, пркоси и упире у очи Си Ђи Пингу и армији којој се ни броја не зна.

Бајден опет, „амерички“, мучки и са безбједне висине, елиминиса другу главу Ал Каиде, па ће сада широм свијета да, опет, падају неке друге главе, недужне и изван тог круга зла који никако да се раскине. Све у свему, тиња на све стране и само је питање часа коме ће прије да пукне филм па да букне пожар који ће нас све опећи. А тек што нас чека јесен, оскудна у свему и прескупа, и још гора зима која пријети смрзавањем, несташицом, редовима, боновима…

Јутро се тек разигало као ждребе Мокром планином, неспутано и пуно енергије, а већ је тридесет у хладу, што наговјештава још један дан из предворја пакла. Али, како год, и ово ће проћи. За оно тамо и около нијесам сигуран, јер од када је свијета и вијека вазда је било више пиромана него ватрогасаца. И вазда су пожаре подметале и разбуктавале аветиње, неспособне да схвате да има свијета и мимо њихове уске и помрачене свијести, да има ливада, зелених и пуних живота, и мимо травњака пред „Горицом“!

Биће што ће бити, дај Боже да буде добро и да се усијане главе, домаће и оне около, поизмакну из овог жаропека и у дубокој хладовини мућну мозгом и дођу себи. Ако немају гдје, ево онима са травњака нудим букову мрчаву Кострешког Дола у којој је и ових дана студно да се најежиш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: