Писмо са села којег више нема: Године залудног кречења

Пише: Емило Лабудовић

Не писах ти ево неко вријеме. Нешто због моје лијењости, појачане осјећајем узалудности и мирењем са неминовношћу заласка сунца које се, незаустављиво, примиче зони сумрака, а нешто и због тога што се овдје новине, вриједне хронике и јављања, дешавају тек с времена на вријеме, а увијек у невријеме. Као поплаве, пожари, велики сњегови и жедна љета, као смрт, харачлија који по свој данак долази неуморно, редом и без реда.

Пишем ти баш са мјеста коначне истине, из сјенке цркве Светога Јована, из тишине која је дубља и тежа од ове која се налегла на звоник и својом празнином звони јаче и од најјачег звона. Јутро је, без капи росе, већ узаврело (ти знаш како Улица, онако изребрена, зна да се запали), јара већ трепери као крила лептира и у таласима се ваља низ Стоца, у загрљај ријеци чији се танак прут назире дубоко доље. Али, усред тог божјег казана који се не гаси данима и данима, душа се смрзава као да од Мејковца и Јанкове главе стриже најпомамнија мећава. Баш као и оног окашњелог јулског дана када сам, смрзнутих и укочених руку, једва прихватао руке пријатеља, кумова, рођака, знаних и незнаних, пружене у знак искреног саучешћа за оцем који је, смирен и далек, лежао на одру и чекао мој последњи пољубац.

Да, роде мој, дадесет је година откад је отишао. Дан је био кишан, хладан за то доба, пун суза које су се укривале у кишне капи. Кажем: „био“, а тај дан никако да мине. Отима се времену и забораву и траје, суров као џелат и неподмитљив као усуд. А отац, ухваћен оком фотоапарата у једном од ријетких тренутака када му је осмијех ведрио чело, са мермера зрачи оном постојаношћу и сигурношћу која ми и дан – данас недостаје више од хљеба. Говорио је ријетко, кратко и одсјечно, а свака му је могла у књигу. Говорио је тихо, равно и једнолично, а глас му и данас испуњава све што чујем и ослушкујем. Цијенио је и мјерио све око себе кантаром старијим од његовог времена, искуством које се гомилало, искуством пуним глади, сиромаштва, залудњег жртвовања и подметања леђа под бремена тежим од себе. Мислио сам тада да из његових оцјена, јетких примједби и пословичног песимизма, говори његова ијед и обрачун са животом који му није направио ни један једини уступак. Рачунао сам да је то реванш једном друштву у којем су му животне и професионалне могућности биле омеђене чињеницом да му је отац оставио кости у неком безименом гробу око Блајбурга (брата, Народног хероја, и другог, који је из рата изашао са петокраком и чином пуковника, нико му није рачунао). Узалуд је, ударнички, кидисао на насипе пруга Никшић – Подгорица и Шамац – Сарајево, до задњег радног дана рвао се са балванима. Али, никад није пожалио себе. Жалио је нас, слутећи да, упркос чињеници да се широм Европе све мијења, да вијек мијењамо, ово наше неће ни мрднути с мјеста. Говирио је: „ови данашњи су синови и унуци оних које сам још ја давно знао и упознао“! Говорио је: „добра бити неће, јер у свако наше вријеме исплива људски талог, пожмирепи, шпијуни, улизице и зле слуге горих господара“! Кад смо јуришали на барикаде комунизма, он, који о том систему и није имао неко високо мишљење, упозоравао је да ће доћи гори. „Кад вода набуја, говорио је, на површину прве испливају празне тикве“! Говорио је, рекох, ријетко и тихо, кроз клобуке дима „тврдог Ловћена“ којег се није одрекао до последњег даха. Говорио је, а ја и генерација ми слушали смо, а нисмо чули, слушали смо, а нисмо памтили, вјерујући да знамо и да можемо и боље и другачије.

Двадесет је година од кад га је загрлила тврда уличка земља, а и јутрос осјећам мирис „Ловћена“, тврдог, и чини ми се да његово ћутање захтијева одговоре. А не знам шта бих му рекао, осим да је у свему био у праву. Да смо све ово вријеме узалуд кречили и да су нам се, послије сваког уређивања, кроз украсе, живе и веселе боје, са зидова кезиле авети прошлости. Све наше пизме, све наше мржње, сви наши изгуби, сва танкоћа наших душа и све маске под које смо укривали своја Јанусова лица. И не знам шта бих му, у своју и одбрану своје генерације, могао рећи и подастријети као доказ и оправдање.

Ћутим, а ћути и он, ћутимо ћутањем које све говори, ћутањем тежим од сваке оптужбе и пресудом равном доживотној робији. Јер, опрости ми, роде, и нека ми буде Богом опроштено, већ је дебело ојутрило а мрак, вјековни, из дубина нашег трајања, мрак наших странпутица и посртања, никако да одани. Сунце се већ увелико успело уз Голеш, а мени се, роде мој, и даље чини да је још далеко до свитања.
Силазим, мучан и сам себи претежак, сакривен густишем Гротиња у које опако сунце још није завирило. Али, како да се сакријем од себе и његовог погледа који ме, и двадесет касније, боде у леђа и не да да одмакнем. Али, надам се, хоћу да вјерујем да ће ово наше, кужно и пуно муља, што воња на устајалост и мртвило историјских катакомби из којих никако да искорачимо, остати само наше и угасити се с нашим сјенкама. И да ћеш ти, роде мој, кад једном дође тај дан, за разлику од мене и мог оца, моћи да ме бистријег погледа погледаш у окамењене очи и кажеш: било, па прошло. И та ме нада још држи на ногама док се спотичем калдрмом Терентуше.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: