Писмо са села којег више нема: Помрачење

Пише: Емило Лабудовић

Дан је увелико, а као да још није свануло. Небо оловносиво, пријетеће, магле насрнуле на планине, роса, раскаљани путеви као свједоци ноћног оргијања кише, а тишина, загробна, зацарила и погасила све што се животом гласа. Све подсјећа на онај магновени и застрашујући тренутак кад се сунце помрачи и усред дана настане ноћ. Утиску помрачења доприносе и ужасавајуће вијести, призори из најцрњих ноћних мора из којих нема спасоносног буђења.

Термин „помрачење“ вуче коријен из грчке ријечи ekleipsis што би се дало превести као напуштање, нестајање, пропаст…Шта год да се одабере, слути на нестанак и најгоре последице. Мада се као термин најчешће користи за опис посебних положаја небеских тијела када, са позиције посматрача са Земље, она заклањају једно друго, у свакодневној употреби се одомаћио и као посебно стање људске свијести, онај моменат када се покидају везе са разумом и поимањем ствари базираном на њему, на искуству и прихваћеним друштвеним нормама које нас, као врсту, одвајају од животиња. Или, краће речено, кад се у човјеку пробуди звијер и испливају примални нагони наших прапрапредака док су још скакали с гране на грану.

За разлику од помрачења као астромомске појаве и категорије, које траје извјесно вријеме и након чега се, без видљивих последица, све враћа редовном стању и поретку ствари, помрачење људског ума скоро никад не бива без последица, мање или више трагичних. Изложен свакодневном стресу различитог поријекла и степена, несигуран, отуђен, уплашен, изгубљених перспектива, често одбачен и несхваћен, болестан, исфрустриран, човјек данашњице је на ивици амбиса и довољан је само окидач за суноврат у црнило без повратка. Скоро да нема дана кад неки од стравичних догађаја не посвједоче о последицама најтежег обољења савремене цивилизације – обољења отуђености. Сведени на комуникацију друштвеним мрежама које су више мреже него дружење, затворени у сопствене чауре као у средњевјековна утврђења опкољена ирационалном стварношћу, болујемо често несвјесни своје болести, све док не буде прекасно. „Био (или била) је, миран, тих, повучен, мрава не би згазио, и одједном не знамо шта му би“, најчешћи је коментар средине, коментар који само потврђује колико се не познајемо и колико смо, без обзира на просторну и емотивну близину, заправо далеки једни од других свјетлосним годинама.

Помрачење људског ума се, на жалост, најчешће манифестује недужним жртвама чији број једино зависи од околности. Тешко је, трагично је, ненадокнадиво је… Цетиње је лелек над лелецима, али није једино. Али, и од црног има црње. То „црње“ је стање колективног духа које је на ивици помрачења, налик на, како то сликовито рече докторка Поповић – Самарџић, „експрес лонцу без вентила“ у којем кључа и ври до лудила. Објективни посматрач са стране такво друштвено стање врло лако би препознао и у Црној Гори. Количина неподношења, сукоба мотивисаних свим могућим и немогућим, најчешће потпуно ирационалним, разлозима, изливи отворене мржње, оптужби, историјске и параисторијске стародужине, вјешто каналисана негативна друштвена енергија, створили су стање у којем се врло лако може десити помрачење. У том експрес лонцу довољна је мала искра па да експлодира са последицама каквих смо се, на жалост, небројено пута освједочили кроз историју.     Намножило се пиромана који поджижу, мислећи како су у стању да контролишу ватру и њено ширење, несвјесни да је сваки велики пожар са несагледивим последицама кренуо као мала, тиха и пријатна ватрица.

Црна Гора је од јуче – Цетиње. Убијена, утучена, згрожена, изгубљена… И нијесу јој само заставе на пола копља. Сва је ником поникнута. Али, мада није прилика, и заиста ми је жао, жао невиних жртава, оно двоје дјеце поготово, не могу а да се не сјетим и оних других цетињских застава које су на пола копља разума јер упорно желе да их истуре гдје им мјесто није. Ови дани, дани искрене туге и саосјећања би требало да све нас освијесте и упозоре како се до трагедије може са врло мало. Цетиње прије свих. Јер, ко се ватром игра, кад тад се њоме и опече.

А киша, облаци, магле, студен и поражавајућа туга никако да мину. Проведри нам поврх Горе Црне!!!

Прочитајте ЈОШ:

Прелевић: Цетиње је мали град, полиција је могла све ријешити за 10 минута

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: