Писмо са села којег више нема: Протјеривање протјераних

Пише: Емило Лабудовић

Још једном се, непристрасно и својевољно, потврдило да је фалсификовани пензионер највишег ранга и дејствујући опонашитељ функције министра спољних послова Црне Горе, Ранко Кривокапић, највећи усташоид којег биљежи историја овог народа. Секула Дрљевић се у односу на нашега „брзог Гонзалеса са Цетиња“ ни у вртић не би уписао. У дану најцрње трагедије и најдубље жалости које памти Црна Гора, Ранкишу је до сржи потресла чињеница да је саучешће предсједника Србије примио посредством мејла српске амбасаде у Подгорици, мејла који се, сасвим нормално, води на име, за Србију још увијек важећег, амбасадора Божовића. Јер, упркос чињеници да га је Црна Гора срамно протјерала, он је амбасадор све док га Србија не опозове и замијени!

Од настанка модерне дипломатије, државе међусобно, и у добру и у злу, комуницирају углавном посредством својих амбасада, што значи да је било нормално и за очекивати да се званична Србија, оличена у њеном предсједнику, обрати званичној Црној Гори, такође о(без)личеној у предсједнику јој, обрати званичним мејлом званичне амбасаде. Што је мејл „именован“ именом за Србију још увијек важећег и дејствујућег амбасадора, ствар је околности а не принципа.

Али, није суштина цијеле приче у томе ко је а ко није амбасадор, напротив. Ван сваке сумње, а још више ван сваке памети, је сулудост чињенице да се израз најискренијег, најдубљег и најдобронамјернијег саучешћа једне братске државе сагледава кроз ту призму. Није то лицемјерје, то је манифестација дубоке мржње и инфериорности од које је, не само Ранкиша (мада је он шампион у томе) већ и велики дио званичне и незваничне Црне Горе неизљечиво оболио. А у таквом стању свијести, ирационалном, чему нема лијека, по сваку цијену се тражи пивод се и ниже се као мак на конац и најмања ситница која треба да послужи као доказ да „мрски непријатељ“ не мирује.

Протјеран или не, амбасадор Божовић је још увијек амбасадор и биће све док Србија не одлучи другачије. А та ће одлука најмање зависити од ничим (бар не елементарном разуму схватљивом) дурењу Црне Горе. Ранка Кривокапића поготово. Али, чак и то има макар мрвицу нечег реалног у односу на Ранков захтјев да Божовић „најхитније буде протјеран из Црне Горе“!!! Поставља се питање: који Божовић? Ако се мисли на Боживића амбасадора, он је већ протјеран тако да је апсурдно опет протјеривати протјераног. А ако се тај захтјев односи на Боживића грађанина, онда је то друга пјесма. Грађанин Божовић је рођен, одрастао и школовао се у Црној Гори. У Црној Гори је и стекао сазнање о Мојковачкој епопеји које га је и коштало протјеривања. Кад би амбасадори због таквих и сличних изјава бивали протјеривани, мајчин син од њих не би саставио ручак са вечером у Црној Гори. Оне госпође Карен и Џуди поготово.

Колико је бар мени познато, грађанин Божовић није направио никакво злодјело или акт повреде „части и угледа“ Црне Горе да би био протјеран. Осим тога, он усред Црне Горе има кућу, имање, родбину, школске другове, пријатеље… и има сва људска права овога свијета да их посјећује и обилази. Е, сад, друга је прича ако и за то мора да тражи Ранкову дозволу, што би било последње понижење ионако унижене Ранкове Црне Горе.

Интересантно је да се у свим земљама модерне демократије, какву нам, на жалост, трасирају Ранко и стокупљевина око њега, вербални деликт одавно избрисан са списка кривичних дјела. Он се као такав не третира ни у дипломстским односима, у којима је дипломатска етикеција једина одбрана од њега а прекршаји тога типа иду само на част и углед земље починиоца. С тим у вези, не могу а да се не запитам да ли би Ранко, Мило и бројни им сарадници, са све Драгињом на крају списка, икад смјели и да кроче на тло Србије с обзиром на све лажи и бљувотине (конктетне потезе и да не помињем) које су изговорили на њен рачун? А не само да ходају земљом Србијом већ у њој граде, купују, раде и… шверцују.

И да закључим, не би Ранков захтјев за поновним протјеривањем протјераног завређивао ни ретка да није повода који је искориштен. Јер, кад ни онај цетињски ужас није довољан да се и заставе мржње спусте макар на пола копља, онда смо заиста као друштво дотакли дно. А кад смо већ код протјеривања, оно је, изгледа, усуд српског народа и пријетња којом му се маше чак и тамо гдје су му коријени и од државе дубљи. Машу ли нам, Боже, том крвавом заставом, кроз Божовићев случај, Мило и Ранко и шака „белведераца“ окупљена око њих. И да ли сам већ био пророк кад сам, давно још, писао пјесму „Кула Радунова“ чије се задње строфе и данас, с језом, присјећам:

„Нема наде да ико остане,

Више нисмо од кољеновића,

Кад нас, Куло, одасвуд прогнане,

Опет гоне из Прогоновића“!

Прочитајте ЈОШ:

Жртве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: