Писмо са села којег више нема: Сумасишавши

Пише: Емило Лабудовић

Ни најеминентнији психолози и психијатри нијесу успјели да одреде границу кад неподношљивост, антипатија, неслагање, другачији погледи на свијет и збивања, из нетрпељивости прелазе у мржњу. И то онај њен најригиднији облик, патолошки осјећај који измиче контроли и обузима цјелокупну личност до мјере да се очитује и на лицу, мимици, тиковима… То стање свијести, које није инцидентно и изазано одређеном реакцијом објекта мржње, постаје раисон д’етре свакодневних поступака, реаговања, односа са околином, социјална патологија која се манифестује самоизолацијом или, у најбољем случају, веома скученим простором и малобројним сабесједницима. Временом, та отров постаје апсолутни господар свега свјесног и несвјесног у човјеку, прескачући ону последњу степеницу која води у стање својеврстног лудила. Или, како би то у народу дефинисали, у стање сумасишавшег.

Политичка, национална и вјерска параноја, која се попут куге шири дијелом јавног простора Црне Горе (ону праву су ширили пацови, ова данашња има више „клицоноша“), све евидентније улази у фазу неконтролисаних емоција кад се нетрпељивост највишег степена уопште не скрива. То се очитује не само у јавним иступима, изјавама, написима, дијалогу… то се и оком лаика види и на лицима актера тога стања. Довољно је само пажљивије погледати гестикулацију и искривљене црте лица, послушати тон који је често на ивици животињског урлика, па закључити да ту нешто није нормално. „Ми то хоспитализујемо још са врата“, зна да каже једна моја исписница из студентских дана а данас реномирани психијатар у београдској клиници „Лаза Лааревић“.

Прије неку ноћ, очигледну демонстрацију таквог стања друштвене свијести уприличио нам је онај за кога се до скоро могло рећи да свој политички екстремизам, са примјесама фашизма, умије да контролише и прикрива. Мање од десет минута расправе и дијалога у емисији „Директно“ било је довољно да блазирани и прилично маскирани Ранко Кривокапић покаже своје право лице. Грч нескривене мржње који му се јављао на свако помињање Демократског фронта, Србије, Српске православне цркве и Русије био је интезитета равног вишедневној опстипацији (за неупућене: тврда „столица“ при великој нужди). Његова скоро па болесна обузетост овим наводним опасностима по „суверену, независну и проевропску му Црну Гору учинила је несрећног Ранкишу политички неопрезним до мјере да је нескривено признао да њено политичко лице директно „шминкају“ из Брисела и Вашингтона и да му се „неовисна“ пита сама себом таман колико и ивањски свитац својом позадином.

Да будемо фер, није само Ранко сазрио за „хоспитализацију још са врата“, списак је подужи. Раме уз раме му је и предсједник „свих нас“ који је небројено пута, сав модар у лицу и ознојен као да је сатима косио, јавно саопштавао да више од половине „свих нас“ отворено мрзи, а епитети којима је „чашћавао“ више од половине „свих нас“ којима је предсједник, испод су нивоа најнижег пијачног вокабулара. А тек она распојасана и развикана Драгиња која ич не крије да би све другомислеће радо потрпала на тракторе па „петровачким цестама“ у бестрагију. Онда онај Пура, Рашко, „капица“… па онај Мико, несувисли „аналитичари“ попут оног Ђоновића и Филиповића, културни(?) посленици са оним Николаидисом на челу… списак је дужи него што би то, без озбиљне опасности по колективно здравље, поднијела иоле нормална заједница.

Мржњи те врсте не требају аргументи, разлози, подстицаји, јер они само ремете њену унутрашњу конструкцију. Она се храни сопственом крвљу, попут оног вука из Бећковићеве пјесме „Нож“. Сваки елементарно здраворазумски покушај да се она оспори, разувјери и оповргне одбија се, попут таласа о морску хрид, о аутоимуност на истину и стварност којом су „мрзитељи“ неизљечиво инфицирани. Стога позиви на разговоре, преговоре, договоре, као средства решавања друштвеног конфликта у којем се као друштво налазимо, звуче као Арлекинова представа. Јер, мржња којом „мрзитељи“ гледају на „другу“ страну је провалија преко које нема моста. Друштво које политички није ни корака одмакло од сопственог атавизма, којем се још увије привиђају авети прошлости, које наводном антифашистичком реториком покушава да маскира све отворенији неофашизам, са Србима, поповима и Русима у пропагандним концлогорима и свакодневном настојању да се етаблирају као једини кривци за сва зла овог времена (ако не вјерујете мени, питајте Ранка), неспособно је за самооздрављење. Бар не у овом времену, у овим међународним околностима и овој унутрашњој поларизацији. Том „оздрављењу“ још мање ће помоћи „пилуле за лилуле“ које нам, на дневној дози, препоручују разни Ескобари, Лајчаци, Пицуле. Јер и почетник у психијатрији зна да процес оздрављења почиње тек онда кад се пацијент суочи сам са собом и призна да је болестан.

„Сачувај ми, Боже, памет“, говорио је мој ђед Михаило и у ситуацијама када „памет“ није била ни на крај памети. Данас видим да му је та била библијске снаге. И, мада знам да ће ми многи замјерити, понекад ми буде жао Ранка и његових. Јер, живјети са толиким бременом мржње мора да буде равно деветом кругу пакла. И зато: сачуај им, Боже, памет, па да сви оздравимо.

П. С. Врховна Весела изгледаше баш добро. Као да јој је спушка „бања“ баш пријала. Штета што јој ваучер истече тако рано, баш би се опоравила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: