Писмо са села којег више нема: Вријеме је орању

Пише: Емило Лабудовић

Наш познати историчар, академик Милорад Екмечић, своју чувену историју српског народа од Косова наовамо насловио је „Између клања и орања“. И не без разлога. Јер ако је ико, ми смо. Клани, паљени, набијани на коље, скапавали у душегупкама, пунили јаме безданице, окајавали туђе гријехе, плаћали туђе рачуне и… вавијек били кривци.

„Крив сам што постојим“, дефинисао је све наше кривице непоновљиви Добрица Ерић.
Клање као један од језивих метода одузимања живота одавно је замијењено модернијим, али ништа мање језивијим, начинима и чини се да човјечанство ни у чему тако снажно и тако маштовито није напредовало као у модернизацији самодеструкције и властитог уништења. И то смо искусили, са све касетним бомбама и осиромашеним уранијумом, као шлагом. И опет није било довољно, па су нам, опет и опет, под грло ставили нож кривице и кољу ли, кољу. Рекло би се: ништа ново под капом небеском и ништа ново у српском удесу.
Али, навика рађа резистенцију и отпорност на зло, на неправду, на лажи и на подметања. Па и на смрт, чак и ако није по реду и по божјем позиву. А они који је, као јахачи Апокалипсе, носе и њоме засипају тек расцветале трешње и ноћи пуне мјесечине претварају у гротла мрака, поново заборављају ону „бој се оног ко је свик’о без голема мријет јада“!
И није смрт оно што боли. Много више боли лаж о смрти, лаж о томе како ње нема рецимо у Гази а има је у Сребреници, како је није било у Јадовном и Јасеновцу, а било је у Сребреници, како није жњела своје невино класје по Братунцу и Кравицама а харала је само Сребреницом, како је оно у Пиви, Велици, на Мурини било тек само шала, а само је смрт у Сребреници озбиљна смрт. И како се све друге смрти имају боловати ћутке и погнуте главе, у јауцима које само Небо чује а само се над оном у Сребреници може и мора, мора под пријетњом казне, нарицати до све до Уједињених нација. Јер само је смрт у Сребреници озбиљна. Толико озбиљна да се ево неко вријеме читав свијет њоме забавио.
И све друге смрти су у њеној сјенци. И сви други џелати сад су „мале маце“ у односу на српске монструме. Јер Швабе, Италијани, Енглези, Хрвати, Муслимани, Амери… никад и никога нијесу, а само Срби јесу, јесу и јесу. И то не било гдје и ало гдје као у Сребреници. Осам хиљада мезара над ко зна чиме, за стотине и стотине хиљада безгробних страдалника расијаних од Крфа до Болдогасона, и даље, даље, даље…
Чињеница је да је немјерљиво несамјерљиво, а смрт је немјерљива и нема димензије и бројеве за поређења, али… што је много – много је. Много, па чак и кад је у Сребреници! Али, Сребреничка смрт опет, као куга, као шпањолка, као магарећи кашаљ, хара међу Србима.
Али, Срби су, не тако често и не тако дуго, имали и периоде када су пушку качили о клин и прихватали се плуга. И ево, опет је прољеће, земља чека, жељна сјемена… вријеме је орању. Само ваља орати мудро. Опљунути у шаке па заћи дубоко, да остане трага и за потомство. И сијати ваља исто тако. Оно старо, провјерено и доказано сјеме. Сјеме прађедовско. Јер, како оремо и како сијемо, тако ћемо и жњети. И не само ове већ свих будућих жетви, док нас и један траје. И ваља пазити да се у род не угнијезе кукољ и нерод, и не поквари га. А без рода, чистог, светим тамјаном окађеног, крстом крштеног и пред Творцем праведног, ко смо и шта смо? И куда ћемо, и докле ћемо?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: