Писмо војводе Петра Бојовића Дражи Михаиловићу: Познато је да велики догађаји стварају велике људе, а велики људи стварају велика дела

Из кућног притвора у Београду, у 84. години, војвода Петар Бојовић је у децембру 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, између осталог упутио и следеће ријечи:

”У својој дубокој старости преживљавам часове минулих борби нашег народа за његово право на живот и не нађох данашњег примера од Косовске битке до Карађорђа и Милоша, и од ових великих синова нашег народа до данас. Познато је да велики догађаји стварају велике људе, а велики људи стварају велика дела. Веровао сам да је српски народ надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима дати.

Сазнање да сте Ви, драги Србине и ђенерале, развили ослободилачку заставу са оног места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео пре двадесет осам година и протерао непријатеља из наше Отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског народа, ставио на расположење моје име и моју децу, уз очински поздрав и војничку заповест:

Напред у победу за Краља и Отаџбину! Војвода Петар Бојовић”.

Ко је био војвода Петар Бојовић

Српски војвода из Првог свјетског рата, Петар Бојовић је поријеклом из српског племена Васојевићи. Рођен је 16. јула, 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала.

Ратна опасност 1914. године довела га је на командно мјесто Прве армије. У првим операцијама по избијању Првог свјетског рата ангажован је у борбама на западној граници Србије.

Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем.

На позицији начелника штаба Врховне команде именован је уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра.

По обављеним пословима на Крфу, Бојовић је крајем маја 1916. са дјелом свога штаба стигао у Солун.

Продором у долину Вардара бугарска војска је раздвојена од њемачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата. У току офанзиве, армија којом је Бојовић командовао нанијела је још један тежак пораз бугарској војсци, код Куманова, након чега је убрзо услиједила и формална капитулација Бугарске.

Ратујући долином Јужне Мораве, српска војска је ослободила Врање и Лесковац током Нишке операције, а код Ниша је 10. октобра, из строја избачена главнина њемачке Једанаесте армије.

За успјех његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је 13. октобра 1918. унапријеђен у чин војводе као последњи генерал који је добио овај чин. Прије њега у овај чин су унапријеђени Радомир Путник (1912), Степа Степановић (1914) и Живојин Мишић (1914). У даљем ратовању као командант Дунавске дивизије особођена је готово цијела Србија са Београдом. Српске трупе су по заузимању престонице наставиле ослобађање и заузеле су Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан дио Хрватске.

По ослобађању Београда 1944. године, припадници ОЗНЕ ухапсили су војводу Петра Бојовића и одвели га у затвор. У затвору је доживио свакодневно физичко малтертирање и понижавање. Пуштен је кући видно измучен. Преминуо је 20. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду без војних почасти

У Београду постоји улица, Булевар војводе Бојовића која то име носи од 1946. године.

Удружење потомака у поштовалаца ратних добровољаца 1912—1918. поставило је спомен бисту на његов гроб 1989. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: