Питања о медијској (не)писмености: Да ли је асанжовски ћутати?

Пише: Александар Нововић

Овај осврт преузима на себе улогу навигатора теме у правцу на који не би смјели да остану имуни – чак ни они или посебно они – који су прећутали неотесани иступ Џуди Куо. Премда из принципа здравог разума и интегритета није пожељно, ипак дозволимо себи да полемишемо у једној клизавој и нестабилној равни. То је раван претпоставке (а неко ће рећи клевете и дезинформације) односно лажне вијести коју је лансирала отправница послова америчког дипломатског економата, на конференцији о медијској писмености. Занемаримо сва досадашња реаговања о таргетирању појединих медија од стране ове дипломатске представнице САД, јер од исте се и не очекује други посао осим професионалног и ажурног извршавања директива које добије. А како су директиве главни инпут њеног дјеловања, тако директиве као основни образац дјеловања види и у свим другим дјелатностима, што отвара посебну тему – одабира ове особе и њене компетентности на ову тему, али то остављамо на размишљање онима који су је позвали.

Међутим, оно што дилеме сублимира у једном питању – јесте полемика и велика претпоставка да ли се и одакле једна медијска страна финансира? Поготово ако је врло јасно да се она друга страна финансира од Америчке амбасаде и њој блиских организација. Конфузију коју је изазвала ова непровјерена и неутемељена дипломатски и медијски неписмена изјава – прикрила је врло јасно постављање питања – да ли проблем постоји у финансијом бекграунду? Из тренутног чињеничног стања рекло би се да финансијски бекграунд било којег медија или групе медија није проблем, што сугерише и транспарентност да се многи медији у ЦГ финансирају управо из центра из којег долази отправница Куо. Такође, и конференција је врло јасно финансирана од једног финансијског центра – Амбасаде Сједињених америчких држава. Тиме би се дало закључити да финансијска страна није проблем, а намеће се питање, да ли је дипломатској представници Куо суштински проблем медијске неписмености – чињеница да портали које је таргетирала нису под контролом америчког новца?

Регулација или слобода медија?

Ајде да будемо наивни, прескочимо непријатну тишину овог питања и да слиједимо логику, која нас води до другог питања: Да ли је проблем у добрим и лошим финансијским позадинама и да ли се алудира на постојање неког пријеког суда који доноси одлуку да је неки финансијски центар легитиман и кредибилан, а други не? У овом случају, да ли то значи да је амерички финансијски, идеолошки и медијски утицај увијек и нужно односно по аутоматизму добар јер су они “добри момци”, док руски има улогу дежурног негативца. И тиме се првопоменути афирмише као носилац мисије медијског описмењавња и генератор слободног протока информација и трансперености у друштвеним и политичким процесима? Ако је тако, смијемо ли извући из нафталина амнезије – имена Едварда Сноудена и Јулијуса Асанжа, који су прве жртве оваквог начина медијског поретка а у оквиру њега – медијског “описмењавања”.

Да ли знамо у којој рупи је данас Асанж, и да ли се сјећамо ко га је тамо одвео и по чијој директиви? Да ли тамо чами због производње лажних вијести или борбе против прећуткивања истине? Управо је он – вијести које су се криле од свјетског јавног мњења – избацио на свјетлост дана.

Да ли је Едвард Сноуден био фактор медијске неписмености и да ли гоњен од стране делегитимисаног Кремља уточиште нашао у слободном Вашинтону – као што је то случај у хладноратовским филмским наративима – или је било обратно? Подсјећајући на једну принципијелну грешку – да медијска писменост води до информисаности – емитери те поруке не одговарају на питање о сврисходности алата у медијској писмености. Ако грађани и јавност, не добијају све информације јер одређено “регулаторно тијело” већ одређује дијету тј. “начин исхране” селектирајући податке и информације које долазе до њих – како се онда до медијске писмености може доћи, ако се не испуњава основни услов – приступ информацијама?

Дакле, медијска писменост може, али дозирана? Можда амерички монополизована? Медијска писменост може и све оно што јој претходи – уравнотежено информисање, објективност, итд., али без Сноудена, Асанжа и њима сличних? Да ли регулаторна тијела, уствари, воде рачуна да нас “не убије прејака ријеч”? Или воде рачуна – о себи?

На крају, да ли ће одговор на ово, доћи до јавности од странедомаћина конференције “Унапређење медијске писмености”, или ће иста бити ускраћена одговором, као што је било и у примјеру Асанжа и Сноудена?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: