Питање православне епископије у приморју: пећка, пећка и само пећка – Наши стари били су Једно!

Из Кандијског рата изашли су Бокељи у стању одређене сношљивости међу конфесијама, мада је долазило до спорова око припадности неких цркава у ширем простору залива.

Свакако да је било улазака у Боку Срба из околине у већем броју. Догађало се да Срби и римокатолици у цркви Светог Пророка Илије у Оравцу празнују, али и да воде спорове чак и око малих сеоских црквица ограђених у сухозиду (muro secco).

Увијек ваља водити рачуна о историјској епизоди са далекосежним посљедицама дјеловања Трогиранина Франческа де Леонардиса у Паштровићима и Цетињу у предворју Кандијског рата, којим је римска курија на челу са папом Урбаном VIII заправо гледала ка могућности унијаћења многозаслужног Пећког патријарха Пајсија Јањевца.

У вријеме које захвата писана историја манастира Савина збивали су се политички процеси у млетачкој провинцији Далмацији и Албанији који су карактерисани униформним дјеловањем римског епископата у Далмацији на укидању православне митрополије, подвођењу православних житеља и свештенства под јурисдикцију млетачких (филаделфијских) архиепископа, разгоном православних млетачких архиепископа (Методије Морони) када су исповједали православни образац, стављањем под управу римских бискупа парохијалног православног свештенства, уништавањем богослужбених књига рускога и србскога писма те штампањем истих  србским писмом, ма прерађених у падованском семинарију, рушењима православних цркава у Далмацији, а нарочито у градским срединама.

Настојало се током Морејског рата, када је увећан млетачки посјед и на упливисању у питања избора српских архијереја какав је случај забиљежен од стране которског бискупа Марина Драга ка упражњеној столици црногорског митрополита, али обједињавањем са бокешком територијом под управом филаделфијског архиепископа.

Такође су настојале млетачке власти на избору високих службеника у општинским управама који су били наклоњени римокатоличком прозелитизму, али и запосједању простора строгих надлежности српских општина (сердарије).

Такви су случајеви забиљежени у Новоме и изазивали су отпор управа Топаљске комунитади.

Затим, отпором православних житеља Далмације инструментализованим путем српских општина – капетана молбама за успостављање правилне (П е ћ к е) епископије и растерећивање свештенства од испита и управе римских бискупа. Отпор је започет одмах по укидању (1719-1722) православне митрополије Бусовића-Љубибратића и с временом је растао у интензитету и квалитету.

И један и други супротстављени субјект настојали су на дјеловању путем млетачког Сената. Акције римокатоличке стране одвијале су се на два нивоа, при чему је упадљиво да је први, провидурски ниво, био неупоредиво дјелотворнији. Римски епископат у Далмацији упорно је тражио провидуре који су лично били склони успостављању механизама репресије (П. Валијер, И. А. Зборавицијус, Ђ. Рива, Д. Долфин…) као што се упорно са свих нивоа, па и Свете столице обраћао у Венецију, но са врло слабим резултатима.

Та слика упорног прозелитског притиска са позивом на стара сенатска акта 16. вијека настала послије Тридентинума, а макар уздржани па и заштитнички став провидура ка Србима, став који сљедује општој намјери млетачке политике, доводио је Србе у тежак положај и у укупним резултату слабио оштрицу њихових акција које су све гледале да се Црква православна устроји и стави под Пећку патријаршију.

Млечани су ипак гледали да задрже линију кретања успостављену послије Тридентинума и курса папа Пија V и Гргура XIII који је илустровао став да се на Балкану постигну два циља: сузбијање протестантизма и овладавње Пећком патријаршијом. У мјери у којој се из сопственог државног интереса Дубровник одупро оваквом настојању, у тој је мјери помогао одржање Православља у залеђу.

Типични одговори средишње власти често су садржавали и доносили дипломатска релаксирања ових питања исказом да власт води рачуна превасходно о државном интересу, а не о избору бискупа чиме су питања избора епископа остављана пасивним.

Такви одговори су обично пасивизовали папску активност. Акта позива, државна документа којима је регулисан статус православних у опсегу републике, изношена су селективно са доминантним позивањем на акта донешена након Тридентинума, док су православне општине гледале да указују на акта настала и издавана послије заснивања Конгрегације за ширење свете римске вјере, али и на папске буле које су као акта исписана на грчком чувана у архивима српских православних саборишта какво је топаљско у Драчевици.

У контексту одбране права православне цркве у провинцији Светоуспенски манастир Савина се историјски исказује као посве доминантна тачка која скупа са својом општином и Саборном црквом наступа синергично, чак у периоду игуманства Арсенија Милутиновића (до 1754) предводи и финансијски обезбјеђује овакве активности.

Коначно, православна црква је са највишег нивоа пратила збивања у провинцији и укупно дјеловање у смјеру обнове насилно укинуте митрополије увијек је носило карактер саборности.

Топаљска општина је на сваки начин подупрла душки акт (устоличења митрополита Симеона Кончаревића), али се тај догађај одвојао допуштењем главе Цркве. Тако и раније када је признат владика Никодим Бусовић и други архијереји попут Саватија Руђића. Главна правна интенција православља у провинцији лежала је у оквирима и контексту происхођења епископије из матице Цркве Пећке патријаршије правилним унутрашњим избором и потврдом архијереја.

Кандидати су стизали из Савине више него из било којег другог црквеног средишта током 18. вијека.

Може се, такође, рећи да је дивљења достојна успјешност Цркве чији је статус регулисан државним законима који је гурају под крило млетачких патријараха, у општем настојању унијаћења епископа и народа, а у непосредном и беспоштедном притиску римског епископата у Далмацији чији су само врх леденог бријега двојица задарских надбискупа Змајевић и Караман. Она се одржала са мрежом парохија, изузев физички порушених и манастирима и у периодима епископских интеррегнума. Како је вријеме одмицало настојања православних тећи ће и у смјеру успоставе школа, а оне ће бити успостављане оног часа када су државни закони то допустили (Кртоли и Топла).

Акције католичких прелата Далмације текле су у континуитету, са промјењивим успјехом, али су у пар шпицева постигле да млетачка Влада укине правилну српску митрополију.

Када је једном 1719-1722. године укинута, она више никада са пристанком млетачке средишње власти није обновљена, иако су таква тражења долазила и са нивоа генералних провидура у Задру.

Темељна теза римског епископата је била да у подручјима под млетачком влашћу не могу дјеловати епископи из других држава, а православне црквене општине су увијек одговарале молбама за избор „родних судита“, житеља Републике Светог Марка.

Епископи су деценијама плаћани из државне благајне и у млетачким хартијама се они и помињу као егзарски пећкога патријарха и епископи по преузетим финансијским обавезама. (Ево, то је сегмент у коме се сустичу давнашње активности римске курије и данашњих властодржаца у Црној Гори).

Још 1678. у предворју великог рата папа Иноцент XI је писао дужду да не треба допустити да је у Млецима постави православни епископ. Ова акција услиједила је због догађаја започетих седам година раније када се патријарх Методије III Морони удаљио из Цариграда и стигао на острво Закинт. Он је на самом почетку 1672. године са патријархом Дионисијем IV и четрдесеторицом митрополита и епископа потписао исповједање вјере Источне цркве о чему се у Риму знало.

Но још већа тешкоћа лежала је у уважавању од стране млетачког провидура. Православни у Далмацији одлучили су да моле Методија да се прихвати тамошње катедре на што 20. новембра 1677. поднесе млетачки патријарх влади меморијал против Методија. И поред тога, влада 3. јануара 1678. потврди избор Методија за православног епископа у Млецима. Након поменуте интрвенције папе, дужд је узвратио да је млетачка влада обавезна да брине најприје о државним пословима. Изузев извјесних аката који више не представљају акте репресије већ акте затирања, а који су стигли са доласком на чело православне цркве у провинцији Стефана Љубибратића, ово што је демонстрирано у преписци папе и дужда постаће образац за међусобне дотицаје.

Након овог постављења које није дошло у вријеме ратних или изгледних ратних дејстава и потреба, стигла је и епизода са православним шибенским капеланом и крчким калуђером, философским и богословским писцем Никодимом из рода Бусовића.

Он је од 1676. служио као капелан у Шибенику тачно онако како су и током читавог 18. вијека биле устројене уређене православне парохије у Боки и Далмацији. 3. октобра 1679. изабран је за епископа грчки игуман Герасим Влахос са Крита и он је ту дужност вршио до 1685. године. Он је млетачкој влади подносио дукал од 20. августа 1578. којим је гарантована слобода и независност православне вјере и да је његова Црква у пуноме смислу православна црква. И тада је потекло дописивање између Рима и Венеције.

Епископ Герасим учинио је илустрацију двовалентног историјског карактера млетачко-далматинске архиепископије, насупрот епископа Мелентија чије ће дјеловање водити чак одлуци о искључењу из Цркве.

То је контекст од којега су се православни житељи Далмације и Боке достанцирали, а томе поступку предњачила је у 18. вијеку Савина и Топла показујући пуни синергизам дјеловања општине и манастира, општине и Цркве. Најупорније и најближе рјешењу у периоду управе манастиром јеромонаха Арсенија, а током троструког капетанског мандата Вуковоја Вуковог Јовановића.

Но, од 1678. постаће провидуром Петар Валијер који се истакао прогонима Православља. Његов савременик је которски бискуп Иван Антун Зборавицијус. 1672. биће издат дукал о прогону свих шизматичких грчких свештеника, а 1679. издаће Петар Валијер наређење да каноник Лука Болица има обучавати православне свештенике у парохијској служби.

1679. године у септембру, овај далматински провидур издао је наређење да латински свештеници имају обучавати православне свештенике: „…Reverende Domine Luca Bolizza Canonice hujus oedis cathedralis, cujus integratis, et doctrina, et in rebus gerendis prudentia nobis satis, superque cognita est, id muneris dare, atque oneris imponere, ut sacerdotes ac monachos graecos qui in hac urbe commorantur, ad majorum instituta, disciplinamque ecclesiasticam et ad omne parochialis offici munus diligenter erudias…“

Управо 1685. биће на мјесто Герасима Влахоса изабран Мелентије Типалди који се одбио од православне вјере и Патријаршије и тиме је довршена хијерархијска линија у управи Цркве у провинцији са формираном читавом историјском линијом затирања Православља у Далмацији и Боки.

Још једном у брзоток католичког прозелитизма упрегао се представник патрицијске фамилије Болица, фамилије кога је Пропаганди пружила највећи број дјелатника у историји ове установе на источној обали Јадрана. На тај начин римски епископат, који је покретао све затирачке акције, ушао је у нови медитерански ратни пожар. Валијер је 1686. године издао наредбу у сарадњи са задарским надбискупом Паркадијем да сви свештеници грчкога обреда у Далмацији и Боки морају бити инсталисани од латинских бискупа.

Владика Мелентије Типалди је 13. септембра 1690. пред папским нунцијем и инквизитором опозвао православно вјеровање.

Овакво „затварање“ хијерархијске линије и видљива спрега државних власти и католичког епископата произвешће и врло озбиљне отпоре православних житеља провинције. Већ 1689. православни Шибенчани обраћали су се молбама влади за слободу православне вјероисповјести сјећајући на декрет из 1641. године, а тако ће чинити и 1694. године.

Од ових догађаја неће остати по страни ни српски патријарх Арсеније III Чарнојевић који је 8. марта 1693. писао игуману манастира Крке Јосифу и проигуману Гаврилу да је примио посланике Јефрема и Теодосија који су принијели њихово писаније и пет дуката.

Жале се на владике, на што патријарх одговара и савјетује: „от владика сједите с миром; а ако ви које досажденије начну владике творити, ви нам писанијем возвјестите, а ми ћемо имети за то попеченије…“.

Патријарх је овдје помињао Бусовића и дар неког владике. Укупно ангажовање пећког патријарха током Морејског рата у опсегу старе Захумске и полхерцеговачке митрополије, Боке, територијалних домена Венеције, казује о потпуној бризи за Цркву и активном одупирању римском прозелитизму на Јадрану, а у томе правцу најозбиљније резултате постигао је митрополит Саватије, при чему се не смије губити из вида дјелатно присуство београдског митрополита Симеона Перчевића-Љубибратића у Новоме.

Највјероватније су одмакла ратна исцрпљивања Венеције довела до попуштања према питањима вјерских слобода православних житеља јер 1695. године у јуну Данијел Долфин издаје дукал којим јамчи слободу Шибенчанима православне вјере.

Већ сљедеће године патријарх признаје владику Никодима за епископа: „Храму свјатаго Архистратига Михаила и Гаврила и игуману кир Јосифу како принесе нам сингелију нашега брата свјатопочившаго Пајсеа партиарха, како јест особне писмена от сердара и от все краине и поглавара далматински, који просе и моле, да поновимо старе сингелије свјаточивших патриарха и да им дамо владику Никодима да им јест владика и пастир и управитељ црковни…“ Епизода из сусрета пећког патријарха Арсенија и од Мелентија Типалдија хиротонисаног епископа Никодима илуструје дакако превагу римске курије подупрте инструментима државне политике Венеције и неразрушиву снагу православног предања.

У Драчевици је још 1695. био зачет механизам сламања Православља и слика дјеловања на два колосјека римских свештеника и млетачких властодржаца биће формирана да би се кроз читави 18. вијек понављала.

Перашки опат је, видјели смо у љето 1695. казивао да не успијева у једном новском селу отргнути парохијане од грчке шизме, а у фебруару 1697. одређен је мисионар за Нови и Рисан али је послије три године повучен. Поред опата Вицка Змајевића и бискуп Котора Марин Драго покушавао је да путем свога рођака Ивана Буровића убједи православне епископе у Новоме да приђу католичкој вјери, али безуспјешно.

Вјероватно је да о овоме покушају говори Марин Драго у извјештају кардиналу Леонарду Колоређо од 15. јула 1697. Но, извјештаји перашког опата тако преданог привођењу Срба католичкој цркви чиме се истицао већ у вријеме старјешинства у Перасту, привођењем једног новског села, а вјерујем да су у питању Ђурићи, говоре о подизању два српска манастира и ношењу великих литија.

Промјене односа снага у Боки дозволиле су и почетак градње православног манастира у староме Котору крај цркве Светог Луке што је изазавало очај которског бискупа Драга и увјеравања Конгрегацији да неће штедјети ни свој живот да то спријечи.

Да ли је један поп који се помиње као житељ Котора учествовао у овим радњама није познато, али се говори о млетачким намјерама да спријече избор јеромонаха Данила за цетињског владику довођењем овога попа. На томе је радио бискуп Драго, свакако утицајем Болица? И тада је у службеним извјештајима подвлачена потреба да се одабере лице зависно од филаделфијског архиепископа. Ово је све, дакако, омогућено упокојењем владике Висариона Бориловића 1697., а настојало се продирати кроз Паштровиће савјетом да се ослободе власти владике турскога поданика.

Дакле, у овом преломном догађају осликало се све оно што ће се кроз читави 18. вијек подржавати у дјеловању далматинских католичких прелата ка врхивној власти у Венецији и што је демонстрирала епизода ученог Трогиранина у цетињској митрополији у предворју Кандијског рата. Током 1697. из Паштровића је заиста одаслано писмо генералном провидуру путем изасланика Николе Давидовића којим је тражено да се постави особа коју ће одабрати Мелентије Типалди. На тај начин била би затворена конструкција продора у Црну Гору, то јест Пећ. Покушај бискупа Драга сјећа на истовјетну намјеру Трогиранина Леонардија у вријеме патријарха Пајсија Јањевца, а которски патрицији Болице-Грбичићи показали су се најупорнијим носиоцима прозелитске оштрице још од времена прије Кандијског рата.

Вјероватно је да од 1699. године у којој је донешен карловачки мировни уговор дошло до промјене односа снага у провинцији у корист православних Срба над православним Грцима, а то стога што су многи Грци иселили или се поунијатили. 10. октобра 1699. филаделфијски архиепископ Мелентије Типалди корио је епископа Никодима што прелази границе епископије и заборавља да је латински епсикоп надлежан црквени старјешина у мјестима гдје он хоће да врши службу. Међутим, већ мало касније исте јесени, провидур Алвизе Мочениго даривао је Бусовићу и драговићким калуђерима цркву Светог Јована Крститеља у Брибиру коју он сам назива „antica chiesa greca“. Иако је рат завршио и завршена разграничења ка Османској империји све до 1705. године и генерални провидур Мочениго и дужд Алојзије Мочениго (овај други путем провидура Марина Зана) потврђиваће наредбе власти од 1641. и 1695. године, односно слободу православне вјероисповјести. Исти дужд уважио је и молбу православних Неретљана од 14. маја 1705. године да озидају цркву. У Новоме се биљеже и измјене посвете цркве Свети Врачи Козма и Дамјан у Ратишевини у „Сви Свети“ катастром из 1702. године. Касније, током друге половине вијека, биће притисака на Србе да празнују оба календара.

Велика промјена усљедила је са доласком на чело провинције провидура Јустина Риве који се исказивао као истински насљедник Петра Валијера.

Овај провидур продубио је репресију наређењем да само млетачки поданици могу вршити парохијску службу, а да латински свештеници имају обучавати православне за парохијску службу. Ове наредбе стигле су током 1707. године када је митрополит Саватије већ учвршћивао своју позицију на Топлој. И не само са нивоа регионалне власти, већ и влада 18. јануара 1707/08. године издаде кат којим су потврђене наредбе из 1534. и 1542. године да православни пароси имају вршити службу тек када из испита латински епископ. Н. Милаш казује да је ова наредба стигла од Савјета Десеторице приволом Мелентија Типалдија. Јустин Рива дефинитивно је предњачио овом заокрету средишње власти још 1705. године у вријеме када се владика Саватије са ђаконом Стефаном враћа на Топлу из Свете Земље.

Далматински епископ Никодим Бусовић упокојио се у манастиру Крка 1707. године. Видљиво је заиста да митрополит Саватије тек послије упокојења далматинсог владике заслужнога Никодима проширује своју управу на цјелину Далмације. Но, иако је и даље на положају Мелентије Типалди, влада је митрополиту Саватију 1710. године потврдила пређашње новчане накнаде из државне благајне. Мисли се, дакако, на дукал од 29. јуна 1695. године.

Већ јуна 1712. Свети Синод Цариградске патријаршије проглашава Мелентија Типалдија отпалим од Цркве и новим Јудом. У канонском погледу био је то тријумф правилних приморских православних епископија потврђених од пећких патријараха. И не само то, већ још један отворени процес међународне политике узима уплива у збивања у Далмацији и Боки. По први пут велика Русија у лику Петра Великог наступа на Балкану и 7. децембра 1710. године млетачкоме Сенату долази његово писмо у којем се осуђује понашање Мелентија и позива млетачка влада да православним додјели јемчене вјерске слободе. И овај поступак може посредно говорити о улози савјетника грофа Саве Владиславића, рођеног Дубровчанина (1661), који је био одлично упућен у прилике и који је могао знати и о високоме рангирању митрополита Саватија још у вријеме патријарха Арсенија и Сабора у Сечују? Није ми познато да је услиједио неки отворени акт против митрополита Саватија. Истина је да је он 1708. године послао један одговор манастирима Крка и Крупа да не може долазити у православне далматинске цркве без дозволе млетачке владе за коју се већ обратио!

Но, до 1709. владика је обезбједио такву дозволу и отпочео своју управу у тима крајевима што се види из низа синђелија такошњим парохијама издатим у периоду Винченца Вендрамина.

У години упокојења владике Саватија српски патријарх Мојсеј се позива на писма патријарха Јована (Кантула) и босанских митрополита и обладатеља далматинсих што су оставили храму Светога Архистратига Михаила и Гаврила.

Добри односи настављени су са нивоа провидура и током рата који је започео 1715. године и у коме су Новљани поднијели велике жртве. Тек ове нове жртве отвориће пут заснивању Топаљске општине. 1. августа 1716. провидур Анђело Емо назваће Стефана Vucassin Savatia suo nipote и „Passato lo stesso Vucassin dal secolo all’ abito di monaco greco col nome Steffano Gliubibratich“.  Тако ће и средином јула 1718. стићи важан акт владе којим даје пуну слободу грчким поданицима при том се позивајући и на одлуку папе Климента VIII од 26. марта 1526. и општу одлуку од 20. августа 1578. године.

За бискупе у провинцији, али и за Рим, представљао је Котор кључ за отварање простора Црне Горе и Србије. Истовремено, цетињске владике гледале су још од Данила Шћепчева да под своју управу ставе православне житеље у Рисну и Новом. По повратку из Русије, настањен у Маинама, током 1716. године, он је анализирао шире прилике и започео политичке преговоре са провидуром Франом Ерицо.

Опште оцјене которског провидура о утицају владичином, уз ратне прилике које су захтијевале трупе, довеле су до одлуке Млечана 7. маја 1718. да признају владици јурисдикцију у предјелима која су током тог рата дошла под млетачку власт. Ј. Радоњић казује да мишљење Владимира Ћоровића о давању власти владици Данилу над православнима у читавој Републици није тачно, те да је он само добио право у Боки. Извјесно је, међутим, да је дукал дужда Јована Корнера 14. јула 1718., заснивајући Топаљску комунитад, оставио пасивним питање православне епископије.

У љето 1723. године апостолски комесар и надбискуп Вицко Змајевић, као и которски бискуп Занобети указивали су на тешко стање католика у дјеловима Боке тражећи успоставу ефикасне мисије.

Нови рез у политици Млетачке републике почиње са 1719. годином. Надбискуп Змајевић припрема оквир за прогон, а 5. септембра 1720. године млетачка влада наређује провидуру да из провинције одстрани владику Стефана.

Он је тада боравио у Сплиту и Сињу. Никола Пападопули, језуита, устао је у одбрану митрополита Стефана обарајући тезу Змајевића да српски патријарх никада није имао уплива у провинцији. Он указује на буле папа Лава X и Климента VII. Но, разлика између  Змајевића и ученог језуите је у одабиру метода. Змајевић тражи брисање Православља, а Пападопулос поступно увођење у Унију. Видјели смо, и црногорски главари писали су 1722. Сенату о природи дјеловања Вицка Змејвића.

Овдје бих само подсјетио на акцију архиепископа Роди који се обратио кардиналу Паулућију да се забрани да епископ Стефан врши власт над Србима млетачким поданицима, да би након прогона владике 1723. године Диједо објавио да је Сенат одобрио да православни далматински Срби добију епископа.

Када се, дакле говори о ставу власти према питању православне епископије тада је видљиво да је тај став мијењан изузетно често, а да до избора и устоличења никада није дошло. Влести је било изузетно важно да неутралише митрополита Стефана Љубибратића.

Већ је 1735. провидур Гримани понављао наредбе Петра Валијера о овисности православних свештеника од латинских епископа, а сљедеће године у љето је Долфин коме је Сенат подстро молбу православних за епископа сугерисао да им се не дозволи епископ архимадрит манастира Савина Аврамовић или ко други. На дан 8. октобра 1736. млетачки Сенат је опозвао све раније одлуке у корист Православних, вјероватно згрожен тврдњама Змајевића да немире изазивају агенти Русије, какав је Леонтије Аврамовић. И тада, у часу када средишња власт отвара питање успоставе епископије, интервенција Змајевића гуши сваку наду.

Ни дукал од 13. јула 1739. којим је влада узела Православне у заштиту није помогао код акције надбискупа у Риму који је преко нунција 1740. а преко провидура Кавали, повукао свој дукал. Баш у то безнадежно доба, кренуо је савински игуман Арсеније Милутинов низ акција у Млецима преко свога и топаљског опуномоћеника трговца Марка Мирковића, не би ли се у провинцију, поглавито Боку, вратила стара епископија. 

1742. године одржана је значајна сједница у Квириналу у присуству папе Бенедикта XIV на којој је у присуству секретара Конгрегације разговарано о мјерама за сузбијање Православља у провинцији. Референт се, казујући о предметном питању, одредио према распрострањености илирског језика! На овој ссједници изречен је сажети програм унијаћења православних у опсегу Републике.

Јула 1754. након периода великог напрезања и трошка манастира Савина и Топаљске општине не би ли се одобрило поновно успостављање епископије, дужд Франциско Лауретанус је потврдио ранији дукал из 1739. о слободи православне вјероисповјести што је тражено путем заступника Спиридона Ловровог Руђерија.

Манастир Савина и Саборна топаљска црква изнијели су и једно нарочито прегнуће, помогнуто управама комунитади, које је обиљежило њихов историјски ход кроз 18. вијек, а то је настојање и спровођење конкретних активности на поновној успостави приморске епископије-митрополије на Топлој. Ове готово сталне активности су извођене путем општинских инструмента Топаљске општине и оних специфично топаљско-драчевићких и оних којима се Топаљска општина са својим свештенством придруживала општим далматинско-бокешким молбама. Ова настојања текла су од четврте деценије 18. вијека када бивају изнешена од светога братства манастира Савина путем истицања кандидата за архијереја савинског архимандрита Леонтија (Аврамовића) да би се током пете и на почетку шесте деценије пренијела ка Топлој и њезином општинском средишту у вријеме капетанских мандата Вуковоја Вуковог Јовановића из Ратишевине и Гаврила Квекића са Пода.

Овим активностима посветићу посебну пажњу, али на овом мјесту ваља подсјетити на опширну представку парвославних Срба Боке и Далмације из 1759. године којој предњаче Топљани на челу са топаљским капетаном Драгутином Магазиновићем и његовом управом (банкадом) и остали главари. Међутим, у представци је потписан и поп Јован Драгичевић, топаљски парох, као парох Саборне цркве на Топлој и братство манастира Савина.

Кнезови се сјећају ратних заслуга за Венецију и поред милости Дужда удијељене за заслуге, помињу и булу папе „свесветога Климента VII“ којом је казано да се латински свештеници немају мјешати у цркве и закон грчки што је Сенат потврдио. Показују стање православних у царским земљама и сјећају на своје архијереје, поглавито на Стефана, који је прогнан прије двадесет и пет година. Жале се даље православни наши преци како се бискупи позивају на дозволе Сената да вижитају српске цркве и да разгледају наше цркве и црквене послове. Уколико српски свештеници не учине исповједање вјере по римски, морају да трпе муку по галијама и тамницама.

Коначно, моле за избор за архијереја из својих редова, од нашег славеносербског језика и закона грчког који је изображен и научан и ваше свијетлости највјернији поданик.[1] Нова представка Топљана и Далматинаца биће упућена током 1762. године и она детаљније расчлањује историју митрополије у приморју, али се и овдје позива на буле папа Лава X и Климента VII којима се под пријетњом казне брани латинским епископима да се мијешају у ствари грчке цркве.

Позива се и на Флорентински сабор и одлуке Савјета Десеторице. Врло је индикативно да је и поред избора архимандрита Герасима Зелића за генералног викара у провинцији у љето 1796. године и присуства у цјелини Боке митрополита Петра I, истог тог љета свештенство и народ изабрано Топљанина и савинског архимандрита Симеона Ивковића као кандидата за владику.

Овај документ, који доноси презаслужни Никодим Милаш, не може бити кривотворина, јер је потписан од свих кнезова у свим српским општинама у провинцији, а бијаше јој приложено и свједочанство попа Леонтија Вучковића, топаљског пароха којим је речено: „Чиним вјеру ја ниже подписани парох Саборне цркве Свјатаго Вознесенија Христова, венецијанској републики у Топлој вароши от града Новога, за господина отца архимандрита Симеона, что јест истино рожден от славеносербскаго дворјанина Савве Ивковича и от истине и законе његове жене Елене, дштери господина графа Јакше Дубљевича. И јест речени отец Симеон свјатијем крештенијем крештен и свјатијем миром помазан по закону греко-православноме Свјате Восточне Апостолске и Јерусалимске церкве у реченој церкви топаљској чрез јеромонаха оца Софронија Саввинца и наречено имја јему бист Спиридон; воспријемник јему бил господин Михаил Вучурев у 1756 году мјесеца декемврија 12-го дне, како либро од крештења свједочи...“

Када се у цркви Светога Спаса 16. октобра 1762. крстила Марија Ивковић, кумовао јој је јеромонах Серафим Иконописац. Крштење је обавио парох топаљски Петар Јовановић.

Упорно, дакле, када год су политичке прилике дозвољавале, Топљани су настојали на избору неког калуђера за владику у провинцији и пароси Саборне цркве узимали су у томе процесу све до конца Млетачке републике озбиљног учешћа скупа са својом општином. Иако то дјело није остварено, они су постигли темељни циљ, да одрже православну Боку и њезине светиње. Кроз најуспјешнији свој вијек топаљска, Саборна црква, дјеловала је у органској спрези са својом општином са којом је наступала као једно тијело, а такође и манастиром Савина. Није могуће отети се утиску да су већ оснивачи општине, који су и подигли Саборну цркву и манастир, утиснули печат јединства овој истинској јадранској комуни.

Током 1761. и 1762. године било је покушаја да млетачка влада суспрегне агресивно дјеловање надбискупа Карамана, а догађала се и преписка папе Климента XIII и владе због избора за филаделфијског архиепископа особе која не признаје папски примат. У то вријеме и руски посланици почињу се укључивати у разговоре о овом проблему.

Најпотпунија илустрација молби Топљана (Драчевићана) према млетачком Сенату у поводу враћања православне епископије лежи у актима Топаљске (новске) комунитади из 1749-1750. године када је на челу комунитади био Вукој Вуков (Јовановић) из Ратишевине.

Овдје пружам само први капитул упутства посланику Марку Мирковићу за дјеловање у Млецима: „Ако нам допусти Г(осподин): Б(ог) и преведри принцип овом пуку грчаскога закона православнога јерусалимскога о(д) Далмације и Арбаније како је питато у супљици ради смјестити у прошењу да у дукали изиде како нам допустају епискупа овом пуку од закона грчаскога, рода и језика славено србскога саде за вазда у вјекове по наследију један по другоме да га пук избира оба чина црковни и мирски, главари и старјешине као у Греци пренциповој се постављају у Зенту, у Цафалуни и у Санта Маури и да не може чинити вижите и црковне церемоније и закон вас и пуплике фонциони без да га има нико напастовати и по овијем сада који би наследовали да не може никад бити инострани ни иноплеменик, већ прави судит принципов и наш родни патриот из провинције и цијеле епархије којом буде владати од закона грчаскога, рода и језика славено србскога.“

Овом приликом Топаљска комунитад и манастир Савина истакли су кандидатуру за епископа савинским протосинђелима Партенију Павловићу и Нектарију Кузмановићу. Игуман савински Арсеније Милутиновић је гарантовао да ће манастир сносити све потребне трошкове за довршавање општег дјела добијања епископије, а у писму је истакнуто да су далматински православни изјавили да немају кандидата. Посланство Марка Мирковића по овоме задатку започето је 1746. године. Свето братство манастира Савина одбило је 1776. власт филаделфијског архиепископа и најаву да ће се за Савину одабрати један архимандрит.

Одбрани Православне цркве и народа допринијели су сви. Допринијела је и Црна Гора. И Црној Гори су веома допринијели Бокељи. Треба читати писма митрополита Данила и видјети како се изјашњава о захумском и далматинском пећком митрополиту Стефану. То посвједочено једнинство, то је истинита историја овог народа.

Аутор: Др Горан Комар 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: