Питаш ме: знам ли шта је Црна Гора?
1 min read
Михаило Меденица
Пише: Михаило Меденица
Питаш ме: знам ли шта је Црна Гора..?
Жао ми је што ти не знаш, јер да знаш не би се с мојом тишином натезао гримасом и јауком.
Не би, имао би и ти једнак савардак у души да се у њега скријеш и ћутиш с Црном Гором, но ти је чиниш од некаквих рита, флека, дроњака…калиш је и прекаљујеш од бачених, рђавих коса, билегија, верига, клинова, косијера, кантара, потковица кљунуле кљусади…
Јеси ли кад имао јутро усред лета да се ватра ложила зором док сунце не намоли букове крошње да га мало пусте на ливаде?
Јеси ли кад трчао са њим горњом Градином међу навиљке и сађенута сена?
Опекао се на коприву па будаласто отрчао на врело да ватру загасиш суденицом?
Свака се кост у теби размакне, сваки мишић помами и подивља, па се умириш, топлина устрчи до чела и ту заседне, почине, ко ђед кад седне на камен и смота шкију да почине загледан у Капу Морачку…
Моју су Црну Гору будили кумови, отац и стричеви.
Косе где их окткивају, сатима.
Звони планина, пева, литургија, закашљу се па задиме сулундари- горска кандила…
Звоне косе, тачно сам знао која је чија, свак је за по тон откивао другачије.
Сваког сам могао побројати ко је Морача, ко Острог, ко Жича, ко Грачаница, ко Дечани, ко Богородица Љевишка…
Монашко братство косача, кумова, Срба, Србенди…зову на јутрење.
Све сам и тад знао што се волело знати! Ништа се није морало но волело у мојој Црној Гори!
Нико ни шапатом ни у потаји није зборио о томе ко смо, шта смо, куда ћемо..?
Срби, вала! Срби- светосавни, славни! Срби кореном до у саму дроб Црне Горе а пупчаником још и дубље у Косову и Метохији светом!
А, зашто би се шаптало о томе? Шапуће се у твојој Црној Гори јер где ћете лагати на глас?!
У мојој се Црној Гори викало шапатом, Ћетан зарже кад отац “шапне”: “Оћемо ли, Србадијо?!”
А, знао је да подвикне, богами јесте!
Никад на нас, но онако, из душе, отме се, загрми кад подвикне уз свету јаворовину: “Гусле моје од сува јавора, од наљепшег људског разговора! Гусле моје од јавора сува- вас је Србин пет вјекова чува…”
Ух, како је знао да подвикне па за њим, као најстаријим, и остали.
Рже Ћетан свезан о букву, а они све гласније, тишини твоје Црне Горе у инат!
Јеси ли кад седео до точка крај куће гледајући косце где замичу за ливаде?
Кад видео косачки строј?
Ко строј на Мојковцу под српским барјаком!
Као на Газиместану пред јуриш- козбаша напред, остали по корак, откос, иза њега…
Падају откоси ко витезови на Бојној њиви, Кајмакчалану…отуже их браћа у ходу па даље у јуриш!
Козбаша- војвода комадује: “За мном, јунаци”, а они без речи и поговора све откос по откос уз и низ Кајмакчалан, Брегалницу, Куманово, Ситницу, Лаб, Мојковац, Цер, Колубару, Мачков камен, Мишар, преко Албаније свуд навиљци где пали су јунаци…
Јел мирисала кад твоја Црна Гора на пале откосе?
Непрегледно тамјаниште…
Окадиш се, причестиш и исповедиш ливадом.
Јесу ли те кад попели на врх стожине а ти одозго видео прађеда и праунуке…
Где погледаш све црвена чоја и четири златна оцила- нигде глава под њима, небо их накривило, засукало брке и смотало шкију…
Имаш ли ти кума Вељка из славне куће Радовића, јел му кућа повише твоје а нигде међе на имањима..?
Кумови се не међаше- Срби се не деле!
Јел ти кад гуслао Кулу Радунову, Смрт попа Мила Јововића, Заклетву Куча и Ровчана, Морачку сузу, Мојковачку битку, Косовски бој..?
Мени јесте. У мојој Црној Гори, крај шпорета уз који кума Нана приставља полице кумпијера и младога сира…
Мени јесте, у мојој Црној Гори, Немањићкој и имањићкој!
Каљеној и прекаљеној од Господа, крштеној и замомченој у светој Српској православној цркви, остарелој међу иконама, уснулој и вазда васкрслој крај пећкога трона и олатара…
Питаш ме, дакле: “Знам ли шта је Црна Гора?!”
Ја, ето, видиш, понешто и знам јер је имам, јер ме има, јер имам коме у њој поћ, а ти…
Ти знаш све, јер како не би знао кад је тек чиниш од крпа, флека и закрпа!
Како не би знао кад ће постати сутра а нестати јуче…
Мени и то понешто доста да знам ко сам, одакле и куда ћу, а куд ћеш ти кад знаш све без да познаш јутром ту гримасу у огледалу?
Сваког се јутра упознајеш са собом у својој Црној Гори и сваке ноћи главоломиш коју оно беше фукару упозна јутрос?
Мрска ти је, ни чашу воде са њом попио не би а ето ти је ипак за чело астала, ко авет и вечно проклетство.
Наврати у моју Црну Гору слободно, ево си прађедову капу заборавио, ено се оцилима за небо ухватила…
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Crnogorac
Srbin ime moje slavno
Svako mi je bio borac,
Srbin brate, jos odavno,
A pravi sam – Crnogorac.
Srbin bio kralj Nikola,
Car junaka – državotvorac,
Srbin bio sa prestola,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin Marko sa Meduna,
Cojstva naseg pravi tvorac,
Sedam brda srpska kruna,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin bio Petar Sveti,
Taj cetinjski čudotvorac,
Srpskoj crkvi sve posveti,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin Nikac od Rovina,
Turske sile grozomorac,
Srpska sablja od starina
A pravi je – Crnogorac.
Srbin bjese Njegos dicni,
Ta gromada srpski dvorac,
Ne postoje njemu slicni,
A pravi je – Crnogorac.
Srpsko bjese sve sto dise,
Zene, djeca i svi borci,
Srbi svi su i sto vise
To su pravi – Crnogorci!
Miki Brakovic
Crnogorac
Srbin ime moje slavno
Svako mi je bio borac,
Srbin brate, jos odavno,
A pravi sam – Crnogorac.
Srbin bio kralj Nikola,
Car junaka – državotvorac,
Srbin bio sa prestola,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin Marko sa Meduna,
Cojstva naseg pravi tvorac,
Sedam brda srpska kruna,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin bio Petar Sveti,
Taj cetinjski čudotvorac,
Srpskoj crkvi sve posveti,
A pravi je – Crnogorac.
Srbin Nikac od Rovina,
Turske sile grozomorac,
Srpska sablja od starina
A pravi je – Crnogorac.
Srbin bjese Njegos dicni,
Ta gromada srpski dvorac,
Ne postoje njemu slicni,
A pravi je – Crnogorac.
Srpsko bjese sve sto dise,
Zene, djeca i svi borci,
Srbi svi su i sto vise
To su pravi – Crnogorci!
Miki Brakovic
Po mišljenju Mila Crna Gora je njegova svojina
Ubiše ih litije brate Mihailo,gori im pod nogama,od panike ne znaju ni šta će ni kuda će…A mislili su gotovo je sa Njegoševom Crnom Gorom,e nije i nikada biti neće.Pridruži nam se brate Mihailo na nekoj od litija jer ti svim svojim bićem osjećaš ono što proživljavamo i mjesto ti je sa nama i uz nas.Hvala na svim predivnim riječima koje nam upućuješ i koje nas tjeraju da budemo još istrajniji.Bog ti dao svaku sreću !
Brate Mihailo,tako viđet život i zemlju može samo onaj ko se Bogu prepustio.Kako misliš da onaj kome je đavo dušu obuzeo osjeća išta,a ne ovakvu ljubav od koje se srce u milini topi?!?
Iste smo vere. Isti jezik razumemo. Isti su nam neprijatelji bili i jesu. Šta učiniše strani interesi.
Смрт усташком монтенегру – слобода српској Црној Гори !
O Crnogorci!
O Crnogorci!
Tako vi svega što vi je najmilije
Tako vi ovoga i onoga svijeta
Tako vi duše i obraza
Tako vi jučerašnjice i sjutrašnjice
Tako vi dana današnjega.
Tako vi vaše djece
Tako vi neba i mora na njinim rukama
Tako vi dana na njinome licu
Tako vi sunca u njinome glasu.
Ne budite tudja metla i lopata
Ne lizite tudje šake
Ne obijajte tudje pragove
Ne dajte se varati
Ne dajte se kupovati
Ne budite tudja sreća
Vrćite se sebi i svome.
Tako vi ljeba i vode
Tako se lako sa dušom rastajali
Tako vi zemlje u koju ćete.
Ne rezite jedan na drugoga
Ne pijte krv jedan drugome
Ne kopajte jamu jedan drugom
Ne radite za svoju pogibiju.
E vi sve ponesoše
E vi mozak popiše
E vi strv poginu
E ve iskopaše iz amina
Da vi nema ni imena ni pomena.
Pod svoje nebo
Na okup oko svojega sunca.
O Crnogorci!
O Crnogorci!
Sv. Petar Cetinjski
У посланици архимандриту Арсенију Гаговићу, од 31. августа 1804. Петар I Петровић Његош, вели ово:
„И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити и у несрећу и у безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која у српском народу, како и у греческом, гордост царује“.
»Crnogorče care mali«
Ne daj da ti dvore pali.
Da slobodi kopa groblje
Podivljalo tursko roblje,
Nek zablista hadžar sveti,
Kâ nekada niz vrleti.
Neka brda odziv dadu
junačkome tvome kliku
Nek dušmani tvoji znadu,
Da si tiran razbojniku.
Neka svijet vidi snova
Djela tvojih pradjedova.
Zar ćeš moći slušat mirno
Nepobjedni lave stari,
Kad te budu robom zvali
Jučer turski izmećari?
Il te tvoja prošlost slavna
Tako brzo ostavila?
Il je hrabrost opjevana
Izmišljena priča bila.
Kraj garišta doma tvoga
Ko kam stanac majka mila.
Tvoja sestra ponižena,
Sinoć ti se udavila.
Ljuba kažu, da je luda
Brišuć s oka suzu vrelu
Po garištu gar razgrće
Traži djecu izgorjelu.
Neka bomba strah zadaje
Zavitlana snagom muškom.
Neka oko sokolovo
Smrt raznosi tankom puškom.
Nek krv onu staru svjetlost
Dade našoj novoj zori
Da se ovaj poklič ori
U slobodnoj Crnoj Gori!
Srbin sam, bili svi moji, ja i oni, vazda bili i ostajemo. Ne želim „crn“ i „crno“ u prefiksu sopstvenog identiteta. Država kao odrednica – da, mi i ja kao odrednica – ne.