Пјесничка ријеч израсла испод врела вјере и врела језика

Костина пјесничка ријеч израсла је испод најсвјетијег врела, врела вјере и врела језика, и успјела да отвори својеврсни имагинарни пјеснички видик у чијем средишту бивствује, казала је Милица Краљ.

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Књижари Матице српске синоћ је представљен богат пјеснички опус Косте Радовића, једног од најзначајнијих и најинтригантнијих стваралаца на свеукупном простору српског језика. Присутнима су обратили Милутин Мићовић, Милица Краљ и Коста Радовић.

Пјесник Милутин Мићовић казао је да од Косте Радовића нема поузданијег свједока страдања Пивског манастира.

„Коста је ослоњен на Пиву, он ју је уздигао је до универзалности. Манастир Пива био је центар српске духовности неколико вјекова. Са потапањем Пиве остала је мртва вода. Умрло је 6 ријека, чобанске стазе,  прекривени су стари гробови, нестали су разговори монаха“, рекао је Мићовић.

Пјесникиња Милица Краљ, која је била и модератор вечери, казала је да je пјесма Косте Радовића, попут записа средњевјековних  монаха, дијака, љетописаца, и испосника, произашла из архетипског наслијеђа, „из оне свегласне дубине језика и свјетлосне значењске висине“.

„Пјесма Косте Радовића опасала је најтрајнијим и најсвеобухватнијим језичким нитима завичај. Означила је и усмјерила пут пјесника, обиљежила и обогатила српско пјесништво нашег доба, утемељила лирски путоказ према бившим временима и успоставила молитвени лук повезујући садашњост и будућност“, рекла je Милица Краљ.

Она је истакла да је Радовић у својим књигама исписао драму нашег доба, апокалиптичку драму свеопштег потопа, који је и започео потапањем Пивског манастира.

„Пива је средишња жижа Костиног дјела. Њена појава је двострука: с једне стране она представља трајност – трајност стољећа, трајност вјере и наслијеђа богатих слојева традиције и духовности. С друге стране пивски завичај отвара и другу мрачнију страну – сав страх који наноси талог нових времена, која пред собом руше и уништавају знани свијет“, рекла је Милица Краљ.

Радовић је, сматра Краљ, писаним оквиром о завичају успио да сачува сваки, па и понајмањи траг тог особитог географског простора, његово претакање из живог у неживо, његову мрачну метаморфозу.

„Костина пјесничка ријеч израсла је испод најсвјетијег врела, врела вјере и врела језика, и успјела да отвори својеврсни имагинарни пјеснички видик у чијем средишту бивствује.“

Пјесник Коста Радовић казао је да је пут пјесника пут кроз тјеснац – унутрашње испитивање сопства, нагласивши да је најбољи примјер тог унутрашњег испитавања Његош и Луча микрокозма.

„У души сваког писца је основно питање да ли је то што пише добило смисао. Писац тражи одговор на питање шта је смисао живота. Међутим, он не може ићи широким пољем, већ уским путем – тјеснацом, како би открио истину. Да би открио земаљску и метафизичку истину, писац мора на том путу испитивати себе, и кроз себе цијелу васиону. Најбољи примјер тога је Његош и Луча Микрокозма“, закључио је Радовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: