Пјесник Ранко Јововић добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“

Добитник значајне књижевне награде „Извиискра Његошева“ за 2016. и 2017. годину, коју додјељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија Мона, је пјесник Ранко Јововић. Јововић, који на српском језику ствара преко 50 година, награду је, по одлуци жирија, добио за цјелокупно пјесничко дјело, а поводом књиге „Сузе Марка Миљанова“.

Поводом проглашења шестог по реду лаурета књижевне награде „Извиискра Његошева“ у сриједу 14. фебруара 2018. је у Београду, на Великој сцени Народног позоришта, уприличена свечаност, којој је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Владика је на почетку благословио сабрање, којем су се одазвали бројни црквени великодостојници, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, књижевници и културни радници, поштоваоци Његошева и његовог дјела.

Одлуку жирија, којег чине: др Јован Делић, предсједник, др Ранко Поповић, др Иван Негришорац, др Драган Хамовић и Милутин Мићовић, образложио је Јован Делић, рекавши да је Јововић стекао јединствен, препознатљив, непоткупљив пјеснички глас међу српским пјесницима, глас протеста, непристајања, посртања у тежњи за слободом.

„Јововић већ пола вијека својим дивљим плачем поздравља дивље пјеснике свијета својим гласом новорођеног дивљака, не марећи за славу поетика и ослањајући се на гласове и пјесничке судбине неприлагођених… Његова поезија се храни ужасима овог свијета, којих се надоживљавао и нагледао. Суза моја нема родитеља је онај Његошев стих у чијем знаку протиче Јововићев живот, од дјетињег плача и пјевања, до првог дивљег плача. Чежња за сузиним родитељем постаје и чежња за сузом коју ваља вратити у људско око, јер је она знак и мјера срца. Отуда и сузе Марка Миљанова које се цијело стољеће не суше над Црном Гором и њеним удесом“, казао је Делић.

О пјеснику Ранку Јововићу су говорили и чланови жирија: Драган Станић, предсједник Матице српске и књижевник Милутин Мићовић. Мићовић је истакао да права поезија директно повезује човјека с његовим темељом, будећи у њему слободу и стваралачку силу, а то, према Мићовићевим ријечима, у основи значи – чојство и јунаштво.

„Живећи с поезијом и једино се ослањајући на њене моћи, Ранко Јововић је остао у нашим смутним временима пркосан и непобијеђен, човјек – јунак. Ако је Марко Миљанов рекао да ће умријети доста срећан као Куч, а несрећан као Србин, Ранко Јововић, на здравље му било, може рећи, да је живио доста срећан живот као пјесник, а српске несреће пратиле су га од дјетињаства до данас“.

„Оно што је духовно кријепило и продубљавало овог пјесника у нашем суморном вијеку, ипак јесте далека Његошева искра, косовски подвиг и корота, и витализам Вуковог језика. Ови ослонци давали су му снаге да прелази и преко својих бездана, да ствара и да се радује“, навео је Мићовић.

Добитник награде је, у свом обраћању, казао да „Горски вијенац“ јесмо учили, али га нијесмо сасвим научили, доживјели, иначе нас, како је казао Јововић, „не би тукла и мучила фукара, и домаћа фукара, и у оном рату, који смо водили махом молитвом, ни у овим проклетим ратовима до данас и прекоданас“.

Пјесник је додао да се и Владика родио и рађа молитвом у молитви, али и Поезијом, која је, молећи се, брисала тај примитивни, небратски свијет који нам и данас очи повади. Те слијепи путујемо од Грачанице до Ловћена.

Ми смо Срби висока молитва и искра у камену

„Али Богу хвала, ми смо Срби, ми смо висока молитва и искра у камену. Наша слобода је вјечна борба за слободу“, казао је Ранко Јововић, додајући:

„Хвала свима који су се сјетили, те су наградили моју Поезију и мој живот, славном Његошевом Извиискром“.

Потом је прочитао своју поему о Његошу у којој се, између осталог, каже:
„Данас се око разбијеног престола Српског врзма наднечовјек. То је тај сој ижђикао из „баука комунизма“. Тај наднечовјек, по узору на западног наднечовјека, који влада свијетом.

Ако су Срби — а јесу, уклети народ. Уклети су и Руси, чије је чело Достојевски, а срце Љермонтов — онда, тако ми Господ каже, од њих очекује и највише. То је: да се вратимо на пут Оца свих нас Исуса Христа, који ћe нас опет нахранити вјером, обновити… упркос Олуји која тутњи у нама и над нама“, рекао је Јововић у поеми.

Свечаност је увеличао наступ КУД „Лола“, Србски православни појци поздравили су сабрање химном „Онам намо“, а Његошеве и стихове Ранка Јововића говорили су глумци Биљана Ђуровић и Ненад хаџи Маричић.

Данас у Црној Гори никад није било горе за српски народ, горе је само на Косову

Непосредно по проглашењу добитника „Извиискре“, у кратком разговору за „Спутњик“ Јововић објашњава зашто у наслову награђене књиге „Сузе Марка Миљанова“, славни писац „Примјера чојства и јунаштва“ – плаче:

„Плаче за Црном Гором, за моралом“, објашњава Јововић. „Због овакве власти, антисрпске, плаче Марко Миљанов. То је писац који је кад је умирао казао да умире срећан као Куч и несрећан као Србин. Данас у Црној Гори никад није било горе за српски народ, горе је само на Косову“, каже награђени аутор.

Разлоге због којих у први план у својој поезији смјешта главна и горућа питања времена, Јововић налази прије свега у томе што себе, пјесника, сматра и — свједоком времена, наводи „Спутњик“.

„Ја сам пјесник – човјек – свједок. А као што је говорио Његош, а то цитира Андрић, теже је бити човјек него владика. Свједок сам и гледам како се свијет распада, како се морал распада, а ја се храним слободом и моралом. Нисам ја Марко Миљанов, али се трудим да будем на тој линији и у том духу. Традиционалиста сам и без обзира што сам своју поезију његовао на модерној српској, руској, француској поезији, ја сам, ипак, на неки начин рођен из ’Горског вијенца‘. Као што је и Црна Гора рођена из ’Горског вијенца‘.“

За владику цетињског, каже, да је „наша утјеха и обавеза“ и да је „све што је родило из његовог духа – наша домовина“.

„Мени је Његош ослонац, тако ми је лакше да подносим несрећу свијета“, објашњава Јововић.

Награда „Извиискра Његошева“ ће бити уручена током овогодишње манифестације „Дани Светог Василија Острошког“ у Никшићу, а састоји се од повеље и плакете, умјетнички рад вајара Љубише Манчића и новчаног износа, који, у име компаније Мона, уручује Ђорђе Момировић.

Досадашњи добитници овог значајној књижевног признања су: Миодраг Павловић, Рајко Петров Ного, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије Радовић, Милован Данојлић и Љубомир Симовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: