Плач будућности

Пише: Лука Вукадиновић

Мирис крви и овога јутра. Господ казе да љубимо једни друге, да љубимо и непријатеље наше. Тако је рекао Господ и то сам запамтио од кад сам био мали и то знам и данас, то управо гледам, гледам како су нас љубили не непријатељи него пријатељи, наши НАТО пријатељи. Наши западни пријатељи излили су своју агресивну љубав прво на дјецу, као стуб једне државе, на дјецу као на будућност једног народа, на дјецу као опстанак једне вјере и једне традиције.

Кад су се наждерали и презаситили наше мале дјеце, прешли су на старију популацију, прешли су на родитеље дјеце. Ни један човјек, цвијећем окићене домовине није био постеђен. Ни једна жена, мајка, мученица није носила ништа осим црнину. Сви су плакали, небо је плакало. Да ли можете да замислите како је мајци која сахрањује своје дијете или дјетету који гледа ковчег свог родитеља? Какав је осјећај кад гледате смрт неког кога волите, кад гледате смрт дан за даном?

Мој народ може да се назове Црни народ, јер је имао више несреће него среће, имао је више трагедије него радости. Мој народ господо драга вене и ишчезава, док ваш народ мирно и спокојно спава. Мој умире а вас живи.

Данас сам нашао кости мога комшије, истог онога којег сте убили на оном мосту на оном мјесту и ево данас га нађох, данас обрадовах његову породицу са његовим костима. Ми смо народ који мало тражи али дуго памти. Памтим, не желим да вратим. Има ко ће вратити па нека плати онај који мора, нека плати онај који је мрсио док смо ми постили. Кад сте побили нашу дјецу, испред срушили моју кућу, рушили сте наше цркве, мостове и болнице, свечане дворане и дјечије паркове, фабрике и школе, народне домове. Увијек сам се питао како живи убица, како спава, како дан проводи, како му година пролази, како се ви не истражите, како то да ваше зло и даље тиња и прераста у ватрену катастрофу. Како то да сам ја очајан и како је могуће да сте ви криви. Нијесу криве само ваше бомбе и гранате нити су криви ваши покушаји да нас осакатите и подредите, криви су ваши зли покушаји да нас полако истражујете да нас истребљујете.

Ви сте уништили будућност генерација, уништили сте и обогаљили, сасушили корјен Српске државе и духовно и морално богатство Српског народа. Камо среће да сте нас све побили и камо среће да нико од народа мога није жив остао. Ви сте убили најсрећније од нас а нама сте оставили Болест.

Двије године живота сам оставио у проучавању Нато пакта и Нато „система“. један дио онога што сам писао и шроучавао подијелићу са вама који читате. Ово радим у нади да ћемо се дозвати у памет и да ћемо макар по цијену живота бранити будућност, борити се за будућност нових живота. Морамо да се изборимо за будућност, без страха, за будућност без лажи, за будућност наше мале дјеце. Ја сам не могу али ми можемо. Јер ми нећемо љубити ланце! А сад пажљиво прочитајте шта је НАТО неман урадила вашој дјеци!

Србију су бомбардовали: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Њемачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30 000 нових болесника. Данас број обољелих од канцера не смијем да поменем…

Мора се знати да су НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе: Конвенцију о дјеловању на животну средину донијету 1977., Конвенција о заштити свијетске природне баштине 1982., Стокхолмску декларацију о животној средини 1972., Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949. Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава, Бечку конвенцију о заштити озонског омотача, Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.), Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996.и 1997.

Чешки филозоф Карел Кошик је усред бомбардерске кампање НАТО против СР Југославије написао: „Историја не тежи коначном идеалном стању или врхунцу. Људи се у свакој етапи боре са овом или оном опасношћу, важно је да ли ће пријетњу на вријеме препознати и хоће ли имати храбрости и снаге да изађу с њом на крај.“ Овим реченицама Кошик је покренуо двије кључне теме које су данас постале актуелније него у време самог бомбардовања. Прва је тема везана за алузију на Фукујамин „крај историје“, а друга тема везана је за опасност која је шест година после бомбардовања постала реалнија него тада, када су њени узроци бацани по Србији и Црној Гори.

На Фридманово и Хантингтоново признање, да нису били у праву када су инсистирали на приватизацији по сваку цијену, јер се показало да је владавина закона елементарнија и важнија од приватизације, надовезао се 2004. Фукујама, говорећи да је напредак данас могућ само уз јак државни апарат. Јачање државе решење је за све савреме проблеме појединих држава и глобалног света – поручује Фукујама, признајући да историја и даље траје.

Слабе државе у земљама у транзицији довеле су до корупције, сиромаштва, организованог криминала, тероризма и до катастрофалне загађености животне средине.

Друга Кошикова тема о великој опасности која нам прети од последица уранијумског и диоксиног рата који је 1999. вођен против СР Југославије, данас постаје проблем везан за опстанак и просперитет српског и других народа који живе на територији СЦГ.

Међутим, треба поћи од прве истине коју је презентовао Кошик у време бомбардовања:

„У рату против Срба не само да се тестирало оружје на живим циљевима и провјеравала способност командних штабова, већ се такође испитивала, и то превасходно, психа људи.“ Зато се слободно може рећи да је ово анализа о ефектима бомбардовања који и данас делују на здравље и психу житеља СЦГ.

Те трагичне 1999., за 78 дана бомбардовања страдало је 2.000 цивила и 1.002 војника. Извршено је 36.219 налета војних авиона. НАТО авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара гдје се налази озонски омотач. Резултати њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад Балкана. Међутим, треба рећи да оштећење озонског омотача има сезонски карактер везан за одређене географске ширине и одређено доба године. Тако да се мора констатовати да оштећење озонског омотача није могло опстати на нашим географским ширинама у дужем временском периоду али је сасвим сигурно допринело глобалном проширењу озонске рупе.

Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора Владимира Ајдачића, на СР Југославију бачено је 13.000 тона осиромашеног уранијума. Американци су признали „сејање“ „само“ 11.000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама. Према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини. У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања. Опасни пирален из трафо-станица, жива, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони – све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човјека и његову околину, него што се до сада признавало…

Надам се да вам је сад бар мало јасније шта је циљ НАТО пакта и надам се да сте се сад мало више него обично замислили и, надам се да сте се сада одлучили ако сте били у недоумици. Народе мој, народе луди, немој дозволити да следећа жртва буде твоје дијете…

(Ово је одломак из необјављене књиге Луке Вукадиновића)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: