Пламенац: Црногорски режим игра како aмеричка Aмбасада свира

Пише: отац Јован Пламенац

Посвећено Милану Кнежевићу, с молитвом да његово страдање буде на васкрсење народа у Црној Гори.

Демократска партија социјалиста сама не успијева да освоји већину гласова оних који изађу на изборе, и поред свег безакоња и насиља које врши над црногорским народом, користећи за то комплетан државни апарат: и полицију, и судство, и тужилаштво…

Државне фирме они користе као мјесто за ухљебљење оних који за њих гласају, или пак као шаргарепу гласачима, коју им држе пред носом у изборним кампањама обећавајући им посао. Такође, државне фирме, али и највећи број приватних, арене су својеврсне тортуре коју спроводи режим. Запослени у тим фирмама су под притиском да морају да гласају или за ДПС или за њихове сателите. Наиме, ДПС уступа државне фирме, фондове па и институције својим коалиционим партнерима као надокнаду за њихову подршку и они их користе на исти начин као Демократска партија социјалиста оне којима она управља: запошљавају своје људе, на већ запослене врше притисак да гласају за њих…

За опстанак на власти ДПС користи и државну инфраструктуру. Све оно што као вршиоци власти ураде средствима из Буџета, неки пут или путић на примјер, уписују у своје заслуге. Тај безобразлук ДПС-а и његових коалиционих партнера иде дотле да много тога неће да ураде док не уђу у предизборну кампању. Онда крену асвалтирања путева и слично. Иако то раде новцем црногорских грађана, они га приписују себи толико упорно и нападно да људи то доживљавају заиста као добро које им је од њих дошло, заборављајући да су по неколико година, чекајући изборе, ломили ноге и аутомобиле путевима какве је више рјеткост видјети и у најсиромашнијим државама Африке.

Све то, као и куповине личних карата, шпекулације са списковима људи који имају право гласа и друге криминалне активности које ДПС користи да би опстао на власти (које је користио и у Референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе 2006. године), до детаља је познато представницима западњачке демократије који су ментори црногорског режима.

Западњачка демократија данас је по својој суштини антихришћанска. Сљедовати јој, значи бити антихришћанин.
Актуелни црногорски режим је у поданичком односу са Западом. У тај однос запао је прихватајући правила, и са њима фарсу, западњачке демократије.

Глобалистички Запад својим поданицима у Црној Гори (а слично и осталим поданицима, барем у Региону) наметнуо је правила понашања која су плодотворила уништењем привреде и посљедично економском зависношћу управо од Запада. Запад је преузео црногорске банке, телекомуникациони систем и добрим дијелом медије, и тако довео црногорски народ у потпуну финансијску, информациону па и културолошку зависност и обавјештајно га је покрио до нивоа појединца.

Ментори са Запада благонаклоно су гледали на пљачкашку приватизацију државних предузећа, на то раскубање привредног ресурса који је био основ егзистенције житеља Црне Горе, као што су благонаклоно гледали и на експресно богаћење тих истих људи који су спроводили приватизацију: у шверцу цигарета, нафте и другог, док је народ био придављен санкцијама (казнама) које су му увеле – државе Запада. Управо такви, убрљани шверцом и другим лоповлуцима, као дијете пекмезом, њима требају. Е, баш ти који њима требају на власти су у Црној Гори безмало три деценије. Уз њихову подршку, наравно.

Неће ментори са Запада да се баве сваком шушом и марушом. Њима је потребан главни, онај у чијим рукама је режим, а којем су руке довољно у тијесту непочинстава. Ко ли је тај?
Наравно, то свако у Црној Гори зна, па и дјеца.
Млатећи Милом Ђукановићем као метлом, завршили су све што су хтјели: одвојили су Црну Гору од Србије, изнудили црногорско признање њихове творевине Косова за државу, увели Црну Гору у НАТО, организовали педерске манифестације улицама црногорских градова, па и изнудили протјеривање руског дипломате из Подгорице… Док оптужују Русију да се мијеша у унутрашња питања Црне Горе, они не само да се мијешају у њих, него брутално управљају Црном Гором. Своју либералну идеологију и њен врједносни систем, који резултира обоготворењем новца и педерастије, уништењем породице и традиционалних моралних вриједности, упумпавају у свијест црногорског народа. Увели су је и у црногорске школе.

О којем нивоу насиља режима, до балчака податног Западу, над црногорским народом је ријеч, свједочи изјава предсједника Владе Душка Марковића да је преко 85 одсто грађана Црне Горе било против признања Косова за државу, али да су они то ипак урадили.

У ДПС-у итекако има људи којима се либерална идеологија гади; гаде им се наметање педерастије, антикултуре, општег промискуитета…, уништење породице и свих традиционалних вриједности живљења, прекрајање историје, „црногорски језик“ и надасве „Црногорска црква“…, као и признавање Косова за државу и слање војске на Косово као подршка тој „држави“ у потенцијалном сукобу са осталим дијелом Србије, кампања против ћирилице и Русије… Али, не гаде им се бенефити које им доноси статус припадности „њима“. Ови људи немају куражи и одважности не само да се супротставе насиљу црногорског режима у наметању либералне идеологије, него ни да изађу из те каљуге. „Знаш, морам због посла…“ Зарад привидне материјалне сигурности, одричу се личног достојанства.

Не бих се заклео да се тековине либералне демократије, сва та вулгарност коју она доноси Црној Гори, не гаде чак и Милу Ђукановићу и људима који, што јавно што тајно, учествују у функционисању режима. Али, Ђукановић је у чељустима Запада, који већ неко вријеме обитава на либералној демократији. Ђукановић је у том систему, дубоко страном црногорском бићу, његовом највећем непријатељу данас, константа, стуб око којег су шрафчићи, и они које видимо и они које не видимо, потрошни и лако измењиви дјелови система, обмотани као бршљан око дрвета и са њим живе у симбиози.

Ђукановића Запад држи као Врањинаши крапа у куљару, да им не утекне, а да не цркне. Он се одрекао своје воље, али не Христа ради, него ради својих господара. Сав тај рој шрафчића његовог режима је судбински везан за њега. Како он, тако и они и свирају и играју по нотама америчног амбасадора у Подгорици. Понеки акорд ту убаце енглески, њемачки амбасадор… и – то је то. То је та свирка уз коју нестајемо као људи и претварамо се у безличну масу „новог свјетског поретка“.

Улазак у коалицију са ДПС-ом, као и гласање за ДПС и партије које су са њим у коалицији, пристајање је на сав тај несојлук Запада на који је пристао ДПС вођен чврстом руком Мила Ђукановића.

У Црној Гори имамо коалиције које су плод првенствено личних амбиција лидера, или оних у самом врху изборних листа појединих политичких странака. У коалицији са ДПС-ом они учествују у вршењу власти. Када би, на примјер, Иван Брајовић омастио брк влашћу да није тако сервилан Милу Ђукановићу, и преко њега онима којима је Ђукановић сервилан? И нађе се тако понеко да гласа за њега јер, размишљају људи, може и њима нешто канути. А у ДПС-у је гужва...

И коалиције међу опозиционим партијама су, углавном, интересне; плод су интереса партијских лидера и њихових најближих сарадника. Зато су тако нестабилне, лако измјењиве. Међутим, коалиција мора бити заснована на темељним начелима. Принципијелна коалиција подразумијева залагање за одређени вриједносни систем, а не за свој друштвени положај и свој џеп.

У Црној Гори данас могу да постоје само двије принципијелне коалиције политичких партија: једна која је утемељена на традиционалном црногорском врједносном систему, и друга којој су темељи у либералној демократији Запада – једна утемељена на хришћанским и друга утемељена на антихришћанским вриједностима живљења. Свака друга, предизборна или постизборна, комбинаторика резултат је краткорочних интереса руководстава политичких партија и „кратке су јој ноге“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: