Платформа

Пише: Јанко Јелић

Постоје ствари у нашим животима које су неизбјежне, кроз које морамо проћи. И нијесу то само смрт и порез, како веле Американци. Има још битних ствари које нам следују и којима ми следујемо, без којих ми не би били ми, без којих наш живот не би имао смисла и не би могао да тече. И управо се на тим стварима може јасно видјети разлика између битног и мање битног, између суштине и форме. И на тој разлици се мимоилазе глупост и памет јер је памет управо одређена способношћу да се из мноштва догађања издвоје она без којих живот не би могао, она која су неминовна. Тако, рецимо, кад би предсједник Црне Горе био паметан човјек он би могао да закључи да је оно што се данас десило и дешава у Црној Гори било неминовно и да је било питање тренутка кад ће се његова силодртна политика претворити у још силодртније кочоперење и свађање са реалношћу. Кад би био још паметнији него што га можемо замислити он би већ данас баталио ту своју свађу и приклонио се управо сопственом народу, макар и привидно. А кад би био геније он то повлачење и одрицање од сопственог непочинства не би схватио као слабост и немоћ већ као управо снагу и храброст да превазиђе сопствене слабости и да одиста буде оно за шта се издаје, а то је предсједник државе. Тада би схватио да категорија памети је нераскидиво повезана са категоријама храбрости и љубави, и да се често то троје ни по чему и не разликује. Међутим, предсједнику је, све су прилике, категорија памети остала далека и недоступна и он ће до краја своје владавине остати онај владар који шиба по води која неће да престане да тече и да пресахне не би ли он прешао на другу обалу. Ипак, неки незванични кругови говоре да овај човјек који данас званично влада Црном Гором не тако давно и није био такав, односно да је бар повремено био у дослуху са памећу, макар и оном плитком. Кажу да је и поред своје набусите и помало виолетне природе успијевао да се савлада и да послуша покоји савјет са стране и одоздо, кажу да је умио да избалансира, да сачека, да изманипулише и себе и своје најоданије и да на тај начин море својих слабости бар на кратко претвори у сопствену предност. Не можемо тачно знати кад се десио тај дефинитивни раскид између њега и памети јер се у потоње вријеме одиста ријетко сретамо, али можемо дјелимично закључити због чега се и на који начин десио тај суноврат његовог ума који пријети да добије и свој клинички епилог и то не само код предсједника лично, већ и код цијеле једне класе која се око њега окупила. А та класа, или каста, није баш тако узак круг људи, како се погрешно мисли. Набрало се око предсједника и уз предсједника пошироко и бирано друштво самозванаца, штеточина, свашточиња и лезиљебовића разних струка и профила. Начичкали су се и накачили на његове јасле истомишљеници, климоглавци, посланици, одборници, кандидати, идеолози, научници, умјетници, бизнисмени, новинари, политичари, чак и они који се званично са предсједником сукобљавају. Е, управо та бројна и шаролика дружина, која у озбиљном свијету не би била ни маргинине маргине маргина, а код нас је елита, једна је од главних препрека да се предсједник чак и сјети да је бар некад у животу био паметан. У тим људима је кључ предсједникове и свеколике глупости која данас влада званичном Црном Гором. Суштина њихове улоге је била да глуме елиту, а не да буду елита и испред сваког њиховог звања и титуле се комотно увијек могао додати префикс псеудо, квази или надри. Ипак, на ту суштину су прво ти псеудоелитни кругови заборавили, а онда је заборавио и предсједник, на крају смо и ми то сметнули с ума. Једноставно, предуго је трајало то елитизирање башибозука и у том дугом трајању државни врхови су лишени свега плодног и стваралачког, а сама држава је у потпуности зајаловљена тежећи да друштвени живот смјести искључиво у ријалитије, на фејсбуке и инстаграме и тако сопствени стерилитет пренесе и на најобичније људе, на народ, чак и на најелементарнију логику простога човјека. У међувремену је предсједник све чешће путовао за Мајамије, а ни његова псеудоелита није се досађивала само по Подгорицама и Колашинима (да се и ја послужим досад нечувеним примјером мијењања властитих имена у множини, што је сам предсједник урадио прије неки дан помињући име једног од наших архијереја). Док се прије неколико година брчкао на Светом Стефану врло вјероватно је и у подне и у поноћа знао имена и презимена свих предсједника општинских одбора ДПС-а, као и имена свих ДПС-ових градоначелника и значајнијих локалних активиста. Откако се отиснуо у Калифорније заборавио је и кога је оставио на мјесту премијера, а тек кроз маглу се сјетио главних полицајаца и министра војног. Појма није имао кога су му изабрали за шерифа у Шавнику, нити ко ће га дочекати у Беранама. Сјетио се Мираша, али ко ли сад би ова старија дама из Тивта која му разгони чланове партије као соко тица голубове… И по чему ли су чувени и заслужни сад сви ови књижевници и редитељи што га бране и наговарају да потамани сопствени народ који га је до јуче обилато даривао гласовима… Који ли је оно посланик што не зна да арапска ријеч џамахирија у буквалном преводу значи република, и како ли му се оно зваше партија… Па онда још и овај министар што дијели државне благослове, што кажу да је био ватерполиста, ко ли он бијаше, ватерполиста… Који ли оно бијаху новинари, покушао је да се присјети предсједник пуцкајући нервозно прстима и однекуд се обрео у емисији код „доајена“ црногорске публицистике, а која се, на опште изненађење, не презива Шуковић. Да будем искрен, и ја сам, као и предсједник, био потпуно заборавио на госпођу Никчевић. Збиља да човјек полуди и да изгуби везу с мозгом. Но, није у питању само мозак, у питању је реалност, у питању је народ, живи живот из кога се предсједник заједно са својом елитом иселио. У питању је то да је владалац изгубио своје људе на терену, преселили су се на више спратове, ближе њему, јер и они би мало до Дубајиа и Калифорније. Изгубио је оне који су куповали глас за 20 евра уз причу о вјечном Монтенегру и све су прилике да нема времена за нову регрутацију таквих. Сада се прича о некој другој вјечности. Не мјери се баш све новцем, бар не оним ситним. Опет се помињу образ, част, морал, принцип, идеја, мишљење, став, слобода. Неко је мислио да су се те категорије иселиле из Црне Горе заувијек. Изгледа да се враћају кроз неку нову и непланирану генерацију, ремете поредак и презнојавају многе, не само предсједника.

Све у свему, кроз дуге године владања предсједник се уздигао на врло климаву платформу изграђену од лажних ауторитета, лажних звања и диплома, лажних научника, лажних умјетника, лажних спортских успјеха, лажних родољубаца, лажних историја, лажних људи. Та платформа препуна лажи се неминовно одвојила од мјеста изградње и сад лебди несигурна на коју ће је страну неки глобални вјетар заљуљати и гдје ће треснути да од ње не остане ни сјећање. Људи на њој никако не личе на властодршце и кабадахије, они личе на усамљенике и очајнике којима је потребна њега, пажња и помоћ. Мени лично их је жао, нарочито предсједника. Мислим да би ваљало да и неко стручан и добронамјеран почне да прави платформу и план како да се овим људима помогне кад прође ова њихова несрећна власт која је за њих очито била више страдање него владање.

А порука испод платформе гласи: Не дамо светиње!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: