Платон, Черчил и Јоца молер

Пише: Милан Миленковић  

Каже Платон, пре две и по хиљаде година, да је демократија систем у коме постоје три слоја: професионални политичари, који само држе говоре и не раде ништа друго, затим присталице, које седе око њих, аплаудирају и не дају ником да изрази супротно мишљење и, на крају, огромна маса народа, која има илузију да се у њено име влада. Познато?

Черчил, опет, каже да би избори, да о нечему стварно одлучују, били забрањени и још додаје да је власт превише озбиљна ствар да би се препустила народу.

Сократ, кроз Платонова уста, каже да у демократији и магарци иду средином улице.

Једино још Срби верују у то да се на кутији одлучује и са заставама, весело, иду на изборе, на којима ће се једино одлучити ко је интелигентан, а ко није и ништа више.

Мало изборне математике: рецимо да нека партија, неспретна у политичком смислу, али спретна у пропагандним марифетлуцима, успе да увери 15% народа да може да врати каладонт у тубу. То, уз две-три телевизије и пар новина не би требало да буде тешко. Пошто половина бирача, мање-више пристојан свет, не излази на биралишта, јер не верује у Деда-Мраза, оних 15% постаје 30%.

Ако постоји, а постоји, велики број маргиналних партија, које наплаћују непрелазак цензуса, оних 15-так посто нераспоређених гласова, оном који већ има 30%, доноси још десетак процената. За формирање владе му је, дакле, потребно још 10%, што значи да му је довољан неки Ивица Дачић.

Тако се почетних 15% претвара у најмање половину у скупштини. Све изгледа много лакше и лепше ако је она партија, с почетка приче, већ на власти, па има неограничене медијске, материјалне и људске ресурсе. Са нешто мало пара и положаја разбије опозицију, сведе је на фикусе који, док трпају шушку у џепове, причају о правди, нацији и поштењу.

Ко је, дакле, овладао изборним процесом, овладао је политичком сценом. Донекле… Јер, кад се преброје гласови, мора се у амбасаде, да добитник избора чује од амбасадора ко ће му бити министри, државни секретари и помоћници министара. Тек тад се испостави да се оних почетних 15% гласова, који су могли бити 15% стварне моћи, претварају у апсолутну немоћ. Добије се само право да се пљачка сопствени народ, да би се спроводила политика која је негде другде одређена.

Када се изборни процес и политички систем очисте од свих наших жеља, снова, веровања, очекивања и убеђења, испостави се да се, на изборима, само бира врховни пљачкаш. При том, сасвим је свеједно да ли је сам владалац лично поштен, јер се лојалност партијске и државне машине купује новцем и комбинацијама.

Е, сад, можда сам ја погрешио што више верујем Платону и Черчилу, него мом комшији Јоци, молеру, који верује да опозиција, уз добар програм и мало бољи наступ, може да победи власт. Мала је мука што се на изборима мора победити не локална власт, него она у Вашингтону и Лондону, а то је већ превелики залогај. Истина, може опозиција и да победи, али ако се уклопи у систем, обиђе по неку амбасаду и ако „службе“ имају снимак на коме опозициони лидер мрчи старлету. На снимку се не види да је то из љубави.

Знајући, по природи посла којим се бавим, нашу опозицију, знам да ни странци, ни режим, не морају пуно да се муче да опозиционе лидере, преко два-три канабеа, омање виле и пар старлета, приведу европоптимизму. Црква Преображење слави једном годишње, политика сваки дан.

Две су, у основи, озбиљне болести српске политике: лош људски материјал и схватање да је долазак на власт циљ, а не средство. Од тих болести се нећемо скоро излечити, јер овај, мршав људски материјал, који се сада зацарио, неће дозволити да у политику уђе неко бољи, осим ако тај бољи није и јачи. Друго, власт је опасно исплатива и кад се умреже слаби карактери и новац, то држи боље од армираног бетона.

Најдубља тајна политике је проста: за бољу политику, потребни су бољи људи. Наше наивно уверење да ће добре идеје радити саме од себе, без обзира ко их заступа, водиће нас из пораза у пораз. Обича Србин, истински заточник парламентарне демократије, кад разговара о некој политичкој опцији, обавезно каже: „Да им видим програм, да видим шта у њему пише“! Још није научио да политичара не обавезује ни оно што је јуче рекао, камо ли програм стар пет година.

Природа људске врсте је таква да људи следе људе, а не идеје. Кад немају кога да следе, јер интуитивно осећају да тај није вредан, они почну да гледају своја посла и препуштају се стихији. Нисмо ми, као што се погрешно мисли,оскудни у идејама, него у људима који те идеје носе. Српство данас не чека нову и бољу идеју, него новог Карађорђа, или Милоша. За правог владара важи ово: не влада зато што хоће, него зато што јесте. Што је одабран, а не изабран.

Док се такви не појаве, а хоће, јер српство има у себе уграђену самообновивост, остаје нам да трпимо ове што хоће, а нису, те да учимо децу традицији и обичајима отаца, да макар познају кад се појави прави.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: