Пленум 083: Нема здравог ткива унутар шовинистичко-криминалног картела

Дошли смо, дакле, до претпосљедњег чина једне драме. ДПС је отворено – да отвореније не може бити – враћен у игру. Посљедњи чин ће дати одговор на питање: слиједи ли нам трајни и потпуни повратак на стање које је претходило 30. августу 2020. године или, ипак, постоји могућност да се избјегне такав епилог.

Шта се, наиме, десило?

Гласовима посланика УРА-е, ЦИВИС-а, те ДПС-а и сателита (СД, СДП, БС, АК, АЛ, ЛП), прво је оборена 42. Влада Црне Горе, а потом је смијењен и предсједник Скупштине.

Да је само до персоналних промјена, ни по јада, јер премијер, министри и предсједник Скупштине нијесу ни први ни посљедњи функционери који су смијењени прије истека мандата. На крају крајева, није то ни први пут да се у Скупштини подилази интересима ДПС-а, а о пропагандној дефанзиви, у смислу пецања на сваку удицу коју су забацили медијски браниоци нарко-картела, да и не говоримо.

Посљедњи догађаји су, дакле, кулминација процеса који, упоредо са декларативним заступањем тезе о потреби да се развласти ДПС, траје безмало од 30. августа 2020. године.

У чему је проблем?

Сам 30. август, тако често помињан, јесте симбол догађаја који има нормативни карактер. Вишегодишња борба против ДПС-а, крунисана је побједом на парламентарним изборима, а три побједничке листе су на те изборе изашле држећи се гесла: „Не са ДПС-ом!“. Другим ријечима: „Не са шовинистичко-криминалним картелом!“.

На рачун таквог опредјељења, свака од три листе је добила подршку бирача, па је, сљедствено томе, у моралној обавези да се, барем до сљедећих парламентарних избора, држи обећања. Узме ли у се обзир насљеђе ДПС-а, вјерујемо да би такав став морао да буде најмањи заједнички садржалац сваког договора док год су активни кључни актери шовинистичко-криминалне политике, на челу са Ђукановићем.

Шуровање са картелом који је ову земљу учинио проблематичним мјестом за живот, а озбиљно размишљање о трајном одласку у иностранство првом опцијом сваког младог и перспективног човјека, јесте рушење не само политичког договора, него и гашење наде цијеле генерације, што је снивала слободу.

И док је 42. Влада Црне Горе, узме ли се у обзир начин на који је створена и како је функционисала, у извјесној мјери пожњела оно што је посијала, смјена предсједника Скупштине је – нарочито када се баци поглед на званична образложења оних који су гласали за то – и реално и симболички довршила процес конституисање већине супротно резултатима избора. Другим ријечима, тим чином је потврђено да стварање нове већине нема функцију потраге за ефикаснијим институцијама, него представља циљ за себе.

Новоуспостављена констелација рефлектује закулисне договоре и, као таква, супротна је транспарентности као елементарном постулату демократије.

Ако се разлог престројавања УРА-е изражава новцем, онда се ради о корупцији и тешко да, убудуће, било који борац против криминала са њима може да сарађује. Ако је разлог у процјени да је ДПС готов, онда се ради о плиткоумности, односно непознавању црногорске политике. Прецизније, онда актери престројавања не знају ни ко је Ђукановић, ни са каквом структуром имају посла. Јер, моћ грађена безмало осам деценија се не руши сладуњавим обећањима из лајфкоуч приручника. Да ли би их трајно сврставање уз картел могло коштати цензуса? Можда, али је то неважно, јер би највећи цех платили грађани Црне Горе.

У мору међустраначких сукоба, као да је већина чланица досадашње парламентарне већине превиђала кључну чињеницу: Ђукановић је и даље ту, ДПС снажан и неокрњен, легални и илегални бизнис цвјета као и раније, црногорски шовинизам је малтене нормализован, а онима који су гласали за промјене вријеме није савезник.

Свима нам је, ваљда, јасно да њихов мотив за пружање подршке престројавању УРА-е не пребива у жељи да се изведе обрачун са кључним тековинама њихове владавине: шовинизмом и криминалом. Шта, дакле, добијају у замјену за подршку? Ваљало би да то има на уму свако ко мисли да ће надиграти људе збратимљене кокаином и туђом крвљу. Пробајмо замислити на шта ће тек личити земља уколико овакав профил људи поврати власт у пуном капацитету.

Шта нам је чинити?

Неколико је могућих епилога, а како је много фактора у игри, ваља нам се осврнути на три модела:

1) Краткорочно. Ако заглавимо на пола пута – мањинска влада, гдје ДПС картел и јесте и није у власти – онда морамо бити свјесни чињенице да би то било тек привремено рјешење и онда све снаге морамо да усмјеримо ка борби за то да се парламентарни избори одрже што прије, јер свако одгађање иде у прилог картелу.

2) Средњорочно. Ако се плес УРА-е и ДПС-а изведе до краја, већ на сљедећим изборима ће шовинистичко-криминални картел преузети све конце у своје руке и онда се враћамо на подешавања која су важила до 30. августа 2020, само у знатно суровијој форми. Тада бисмо се морали опредјељивати за форме отпора довољно ефикасне да нам омогуће да ухватимо дах до неке нове шансе за изборну побједу.

3) Дугорочно. Како год да се расплете тренутна криза и ма како да се заврше наредни парламентарни избори, морамо бити начисто са кључним стварима. ДПС, наиме, није политичка партија, него шовинистичко-криминални картел – једно погубно стање свијести – са скоро осам деценија искуства у погледу управљања, злоупотреба и тлачења. Не постоји варијанта да се договорите са њима, а да, на крају, ви не будете купљени или изиграни, а земља издана. У том миљеу нема никаквог здравог ткива, тако да постоје само два могућа пута: или ће Црна Гора наставити да буде талац тог картела или ће картел бити уништен. Никакви преговори, партнерства, сиве зоне, никаква хапшења ислужених појединаца, па чак ни повлачење Ђукановића нијесу и не могу да буду рјешење проблема, док год рестриктиван однос према ДПС-у, као спрези шовинизма и криминала, не постане друштвена норма.

Закључно, неке шансе су пропуштене, доста људи је изиграно, многи су се показали недостојни повјерене им улоге, а има и оних којима није требало вјеровати. Но, нема времена за ламенте нити има простора за дефетизам, јер се, кад одбацимо све међуљудске и међустраначке зађевице, све своди на питање: хоћемо ли да живимо у овој земљи, као слободни људи, или ћемо да бирамо између исељења и ропства? Ако је одговор на први дио питања потврдан, борба представља нужност.

Прочитајте још:

Бећковић: Црна Гора се располутила након референдума 2006., а онда су и те половине почеле да се уситњавају!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: