Плима глобалистичке мочваре: Моћ новца

Пише: Драган Млађеновић 

„Истина није увек пријатна, и не може се увек рећи“. Ова реченица је коментар и закључак књиге „Мемоари“ америчког генерала Вилијема Шермена (William Sherman), једног од најважнијих учесника у америчком грађанском рату 1861–65.

Једну од најмање пријатних истина генерал Шермен изнео је следећим речима: „Историчари још увек откривају доказе да су европски и амерички завереници поделили Сједињене Државе на Север и Југ, како би могли да финансирају обе стране у будућем сукобу“. (Otto Eisenshiml, „The Hidden Face of the Civil War“, New York, 1961, p. 5)
Наговештај скривених истина и правих узрока грађанског рата који је судбински усмерио историју Америке и света, дао је 1912. године пуковник Едуард Мендел Хаус (Edward Mandell House, 1858–1938) у књизи „Филип Дру, управљач“ кроз говор једног од ликова: „Цинична Европа је рекла да је Север наметнуо мишљење како се борба водила због људских слобода, док се уистину рат водио због новца“.
Председник Сједињених америчких држава у време грађанског рата био је Абрахам Линколн (Abraham Lincoln, 1809–65). Његова првенствена намера била је да сачува Унију, а не да ослободи робове. Председник Линколн је записао да је у Грађанском рату била на делу „моћ новца“, која је 1863. гурала усвајање Националног банкарског акта. Овај Закон је установио Националну банку која је добила овлашћења да штампа новац и да га с каматом позајмљује Влади САД. Председник Линколн је забележио да „новчана моћ пустоши нацију у време мира, а кује завере против нације у време несрећа. Видим како у блиској будућности долази криза која ће ме натерати да дрхтим због сигурности моје земље. Новчана моћ у земљи почеће да делује на народ, и тако ће бити све док се богатство не концентрише у свега неколико руку, а република буде уништена“. (H. S. Kenan, „The Federal Reserve Bank”, 1968, p. 9)

Занимљиво је и поучно да је председник Линколн још за време америчког грађанског рата у који је увучен, препознао опасност: „Имам два велика непријатеља: јужњачку војску испред себе и финансијске институције у позадини. Од та два, онај у позадини је највећи непријатељ.“
Председник Линколн је с правом био забринут за своју сигурност: предосетио је да ће му ова „моћ новца“ доћи главе, што се 14. априла 1865. године и догодило.
Истину о „новчаној моћи“ која „пустоши нацију у време мира, а кује завере у време несрећа“ открио је и један од Линколнових савременика, Џејмс Гарфилд (James Abram Garfield, 1831–81), генерал у грађанском рату и двадесети председник САД. Председник Гарфилд је схватио да „онај ко контролише новчану масу у некој земљи, тај је апсолутни господар целокупне индустрије и трговине“. (Robert L. Owen, „National Economy and the Banking System of the United States”, 1939, p. 100) Председник Гарфилд је, као и Линколн пре њега, покушао да пружи отпор неморалним финансијерима побуна и ратова, али је, као и Линколн, ту храброст и супротстављање свемоћним банкарима платио животом: убијен је у атентату 2. јула 1881. после само сто дана по председничкој инаугурацији и ступању на дужност. Био је то најкраћи председнички мандат у историји САД.
Исте 1881. године када је убијен председник Гарфилд, руски нихилисти су извршили атентат и убили руског императора Александра Другог Романова (Александр II Николаевич Романов, 1818–81). То је био онај руски владар који је за време Грађанског рата послао флоту у Америку као помоћ Линколновој Унији. И он је, дакле, као Линколн и Гарфилд, морао да плати животом зато што је надмудрио међународне банкаре који су изазвали рат америчког Југа против Севера.
Непријатну истину о циљевима свемоћног међународног банкарског братства детаљно је образложио историчар и професор Универзитета у Џорџтауну др Керол Квигли (dr Carroll Quigley, 1910–77) у својој књизи „Трагедија и нада“ (1966):
„Моћници финансијског капитала имају један далекосежни циљ, а он је – ништа мање – него стварање светског система финансијске контроле која ће бити у приватним рукама, и у стању да доминира политичким системом сваке државе и економијом света као целине. Систем ће бити контролисан на феудалан начин, путем централних светских банака које ће сложно деловати, и путем тајних договора који ће се постизати на честим приватним састанцима и конференцијама“. (Carroll Quigley, „Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time”, first ed. 1966) Професор Квигли је прихватио политику и светоназор моћника финансијског капитала (!), тако да његова безбедност није била доведена у питање.

Највећа превара у историји

Амерички политички економиста Х. С. Кенан (H. S. Kenan) је 1968. године објавио књигу која истражује највећу пљачку у историји Америке. Наслов књиге је „Банка федералних резерви – најфантастичнија и најневероватнија превара у историји“.
Аутор књиге Х. С. Кенан (о коме не знамо ништа и који се можда крије иза псеудонима јер зна каквог непријатеља разобличава) почиње своју причу 1912. У време председниковања републиканца Вилијема Хауарда Тафта (William Howard Taft, 1857– 1930), који је изабран 1908. године. Законски предлог о стварању централне банке Америке је био написан већ 1911. али је председник Тафт био доследан говорећи да ће, уколико тај закон стигне за потпис на његов сто– ставити вето. Народ Америке је такође био против овог закона, па је други мандат председника Тафта био веома известан.
Но моћно међународно банкарско братство није се мирило са оваквим развојем догађаја. Зато су за председничког кандидата довели свог послушника из Демократске странке Вудроу Вилсона (T. Woodrow Wilson, 1856–1924, председник САД од 1912–21).
Иако је писао да „постоји негде сила која је толико организована, толико тајанствена, толико опрезна, толико повезана, толико потпуна и толико убедљива, да је боље не говорити гласно о њој кад је нападаш“, председник Вилсон се од самог почетка свог мандата показао као поуздани послушник управо те силе чије је интересе заступао од почетка. Та сила – међународно банкарско братство, предложила је у Конгресу законски акт о оснивању централне банке Америке, коју су, да би закон у Конгресу и народу прошао, преименовали у „Систем федералних резерви“ (The Federal Reserve System, скраћено „the Fed“).
Нови председник САД Вудроу Вилсон је послушно подписао Закон о Систему федералних резерви крајем 1913. године, па ће ова Централна банка Америке бити од тада у поседу приватних лица која ће извлачити профит из власништва над деоницама и контролисати штампање и издавање новца у држави. Систем ће под својом командом имати све финансијске ресурсе федералне државе, и биће у стању да мобилише и под хипотеку стави САД и да их, кад год се укаже прилика, гурне у велике ратове на туђој територији. Рат је за велике банкаре увек био највећи и најуноснији бизнис.
Систем федералних резерви (Federal Reserve System – FED), који врше функцију централне банке САД, највећа је приватна корпорација затвореног типа на свету! Председник САД, Вудро Вилсон је 1916. године, три године након потписивања акта о оснивању FED-a, покајнички изјавио:
„…ненамерно сам уништио сопствену државу! Стање нације и све наше активности су у рукама неколико људи. Не постоји влада слободног мишљења и владавина већине, већ влада по вољи и интересу мале групе доминантних људи…“

Поновно рађање фашизма

Један од „отаца“ Система федералних резерви (Federal Reserve System – FED) и подпредседник централне банке САД, био је пребогати амерички банкар немачког порекла Пол Варбург (Paul Warburg, 1868–1932). Штафету Новог светског поретка и завештање формирања Светске владе предао је свом сину Џејмсу Полу Варбургу (James Paul Warburg, 1896–1969) који је 1950. године, у сведочењу пред Комитетом Сената за међународне односе, запретио Америци и свету:
„Имаћемо светску владу, желели ви то или не. Питање је само да ли ће светска влада бити формирана консензусом (сагласношћу) или принудом!“
И заиста, најкрупније кораке у правцу формирања Светске владе у другој половини 20. века начинила је организација по имену Светски економски форум (СЕФ) (енг. World Economic Forum – WEF), основана 1971. у граду Давосу у Швацарској. Једанпут годишње СЕФ (WEF) окупља „елитисте, глобалисте и технократе“, односно водеће, глобалистички оријентисане пословне људе, политичаре, интелектуалце и новинаре да би расправљали о најважнијим текућим светским проблемима.
Као и све остале бројне мале и велике глобалистичке организације расејане по свету, СЕФ (WEF) је званично је непрофитна организација, чији је прокламовани циљ да „помогне економијама и унапреди свет“. Али, његов стварни циљ је „ВРЛИ НОВИ СВЕТ“ („The Brave New World”) како га у наслову свог футуристичког романа назива енглески писац Олдос Хаксли (Aldous Huxley, 1894–1963), свет без националних држава, приватног власништва и без права људи да „владају својом душом и телом“.
Оснивач и доживотни извршни директор СЕФ-а (WEF) је Клаус Шваб (Klaus Schwab, рођен у Немачкој 1938), машински инжењер и економиста. У извештају СЕФ-а за 2010. годину под називом „Глобални редизајн“, чика Шваб наводи да глобализованим светом најбоље може да управља „самоизабрана коалиција мултинационалних компанија, влада (укључујући и систем УН) и одабраних организација цивилног друштва“. Сматра да владе више нису „претежно доминантни актери на светској позорници“ и да је „дошло време за нову парадигму актера међународног управљања“.
А у свом говору на америчком универзитету Харвард 2017. године, чика Клаус је изјавио:
„Оно на шта смо јако поносни је да продиремо у глобалне кабинете влада земаља с нашим младим лидерима СЕФ-а… попут канадског премијера Жистена Тридоа (Justin Trudeau, 1971)… Знам да су половина његовог кабинета, или чак више од половине… заправо млади глобални лидери СЕФ-а… То је остварено у Аргентини и у Француској, с председником – младим глобалним вођом Емануелом Макроном…“
О чему се ту, заправо, ради, објашњава наш философ Мишо Кулић: „…корпорације огромном финансијском и медијском моћи директно утичу на избор политичких елита, углавном скромно образованих, али зато беспоговорно послушних премијера, министара, шефова држава. Већина западноевропских лидера последње три деценије су били полазници школе `Глобалне вође будућности`, касније преименоване у `Младе глобалне вође` унутар Светског економског форума Клауса Шваба“. (…)
Међутим, неолиберални тоталитаризам је неупоредиво опаснији од претходног, либерализмом изнедреног фашистичког, нацистичког или либерализму супротстављеног револуционарног комунистичког, јер апсолутизацијом тржишта и уједно располажући неограниченим финансијским и технолошким ресурсима отворено казује као – то раде директор и главни саветник Светског економског форума из Давоса – да је са слободом човека заувек завршено. Схватања која заговарају укидање слободе и поробљавање човечанства, чак ни претходним тоталитарним режимима нису била овако неувијено исказивана. Она су до те мере фантастична, да се са становишта идеје слободног човека, која се налази у темељима грађанског друштва и у свим повељама Уједињених нација и међународних институција, тешко може поверовати да је уопште могуће да се јавно изговарају. Због тога се чини да се више ради о једном комичном форуму који има улогу неког дистопијског економско–политичког ријалити циркуса, него о озбиљној институцији“. (Мишо Кулић, Нови стандард)
Постоје и дугорочни планови да до 2050. године најмање четири милијарде „бескорисних изелица“ (useless eaters) нестане са Земље. Акција сатирања човечанства је добила еуфемистички назив „депопулација“. Постигла би се ограничавањем рађања, инсценирањем епидемија заразних болести и вакцинацијама са смртоносним контраиндикацијама, расељавањем становништва (програмираним миграцијама), изазивањем вештачких несташица воде, хране и лекова путем „климатског оружја“, генетски модификованом исхраном (ГМО)… Преживели би били „навикнути на послушност“. Средња класа би нестала, постојали би само господари и потчињени. Природна породица, национални понос и државни идентитет били би разорени.
У том циљу (као и ради богаћења мегакапиталиста путем тзв. фармацеутске мафије) изазвана је и пандемија ковид вирусом. Године 2020. и 2021. градови широм света су били подвргнути масовним и драстичним затварањима (енг. lockdown). СЕФ је ковид пандемију доживљавао као прилику за преобликовање човечанства, односно за преуређење целокупне структуре света, ради остварења друштвених и политичких интереса глобалистичке „елите“.
У својој књизи „COVID – 19: The Great Reset“ („Велико преуређење“, 2020), чика Клаус је открио планове владара из сенке за прелазак садашњег у тзв. свеобухватни капитализам („inclusive capitalism“, од енг. include – обухватити, укључити) и за ослобађање човека (О, среће наше!) од приватне својине. „Велики ресет“ је план реорганизације светске економије, у складу са „Агендом 2030“, која подразумева да власник капитала, тобоже, узима у обзир не само профит, него и интересе свих чланова друштва и свих социјалних група. Стварни циљ је да „господари новца“ постану господари света и формирају НОВИ РОБОВЛАСНИЧКИ ПОРЕДАК У КОМЕ НЕЋЕ БИТИ СВОЈИНЕ И ПАПИРНОГ НОВЦА, АЛИ ЋЕ ЗАТО ВЕЛИКИ БРАТ НЕУМОРНО ПОСМАТРАТИ И КОНТРОЛИСАТИ СВАКОГ ГРАЂАНИНА ПЛАНЕТЕ.
Чика Клаус затим објашњава да ће: „…највеће мултинационалне компаније преузети већу друштвену одговорност, активније ће се укључити у јавни живот и биће одговорне за опште добро.“ То јест, западна мегакапиталистичка „елита“ сматра да ресурси сваке поједине националне државе припадају целом човечанству (читај: наднационалним корпорацијама).
Глобалистичка закулиса („моћ новца“) доживљава демократију као непријатну препреку тихој и потпуној глобализацији. Наиме, самозвана елита је свесна да не може у потпуности управљати планетом ако „постоје демократске процедуре које могу да доведу на власт оне који им се не потчињавају“. (Најбољи пример је демократски избор републиканца Доналда Трампа за председника САД, јер Трамп не припада глобалистичкој мафији, па нема разлога да им се клања, удвара и плеше у такту њихове музике).
Робовласничке намере глобалистичке мочваре СЕФ-а и „Агенде 2030“ јасно се откривају 2016. године из изјаве Иде Аукен (Ida Auken, 1978), младе посланице у данском парламенту, која је узвикнула: „ДОБРО ДОШЛИ У 2030. НЕ ПОСЕДУЈЕМ НИШТА, НЕМАМ ПРИВАТНОСТ И ЖИВОТ МИ НИКАДА НИЈЕ БИО БОЉИ!“
Многи недовољно наивни политичари широм света нису насели нити прогутали удицу слаткоречивих фраза нових робовласника. Тако је, између многих антиглобалиста, Пал Стејган (Pål Steigan, 1949), норвешки политичар, публициста и бивши председник Радничке комунистичке партије, препознао Швабов план као „ПОНОВНО РАЂАЊЕ ФАШИЗМА, АЛИ У НОВОМ ОБЛИКУ“. То је, по његовом мишљењу, „НЕОГРАНИЧЕНА ДИКТАТУРА ФИНАНСИЈСКОГ КАПИТАЛА И РАТ ЗА ПРЕНОС МОЋИ И БОГАТСТВА“.
***
Најзад, шта остаје поштеном свету сем дискретног разобличавања глобалистичких криминалаца и њихових намера, тихог отпора и молитве: „Спаси нас и заштити, Човекољупче, од толике среће и благостања које нам нуди Глобалистичка мочвара и њен господар – Звер из бездана. Амин“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: