По злу путу у трагању за причом; Небојша Јеврић у „Српском св(иј)ету“

„Мислим да сам заслужио да будем запостављен, и трудио сам се на све начине. Једном ми се десило да је на једном сајму књига наишао Борис Тадић са својим тјелохранитељима на мене, опколили су мене и једног малог писца, неког Цалета из Алексинца. Онда ми се Борис обратио и рекао:  ‘Небојша, само да знаш да ја читам све оно што ти пишеш’. Рекао сам му: ‘Борисе, ваљда зато и пишем’. Онда ми је он запретио прстићем’и рекао :’Само да знаш, и ми ћемо о теби писати’. Та прича је убрзо реализована, и почели су да пуне странице Данаса разним причама о мени, између осталог и причом  да је Небојша Јеврић лични биограф Милана Лукића, отмичара муслимана из воза“, започео је причу о свом раду и запостављању тог рада од стране јавности гост „Српског св(иј)ета“ писац и публициста Небојша Јеврић.

Интересантно је више епилога ове приче, у ком овај плодни писац, посредством свог пријатеља адвоката тужи новине Данас и добија одштету.

Он је писао за чувени недељник Дуга, највише као ратни извјештач са терена, па је за Националну телевизију говорио о тим сјећањима са првих линија фронта.

Поводом Дана независности Црне Горе, описао је један својеврсни ток тог догађаја на себи својствен начин:

„Црна Гора је добила независност у десет пута илегалнијим околностима на засиједању АВНОЈ-а, ако је уопште то засиједање и постојало. Тада је све договорено, ако не и раније. По казаматима старе Југославије су заједно лежали балисти, усташе, комунисти, црногорски федералисти. Комунисти су били најјачи, а њима су се пришљамчили и сви остали, били су стуб затворског живота у то време. Они су сви заједно отели власт, Црногорци су добили нацију, и све је остало било питање времена. Што се тиче тог референдума (2006) знам да мени као човјеку који је рођен у Црној Гори, којем је ту рођен и отац, и ђед, и прађед, и чукунђед  и чукунђедов чукунђед, није омогућено да гласам, а ишли су авиони из Луксембурга и Швајцарске пуни људи који су гласали. Сам референдум је платио господин Лајчак који је већ око 9 ујутро био добрано пијан, а око 11 је био толико пијан да није знао ни у којој земљи се налази“

„Лако је изазвати мржњу. Са три кила кокаина и десет кила марихуане можете свашта да изведете, гледао сам то на улицама Београда и по журкама“, додао је Небојша Јеврић, изражавајућу увјерење да се ствари ипак мијењају у Црној Гори.

Дио богатог опуса овог књижевника, од којих су неке књиге екранизоване, представљен је у емисији:  Луда кућа, Ђавоље јаје, Осми патуљак, Кокошињи рат, Фајронт, Херој на магарцу путује у Хаг, Ратна трилогија…

„Сви који дођу у Београд, дођу Балканском улицом према хотелу ‘Москва’. Ја сам изабрао тежи пут: до Теразија сам се попео Каменичком улицом, а ту има много замки“, сликовито објашњава свој пут, који је очигледно остао његов избор пута до данас. Мајка му је рекла за разне људе са којима га је затицала у друштву да их „све по злу путу нађе“, а отац му је рекао да само трчи за фабулом, за причом. Небојша Јеврић закључује да се код њега та мајкина и очева прича слила у једно и да је он „по злу путу у трагању за причом“ .

У мноштву анегдота, гдје помиње многа знаменита имена јавне домаће сцене у деценијама иза нас, издвајамо једну од оних са Миодрагом Булатовићем, за ког сматра да је запостављен,  приликом промоције књиге „Пети прст“:

„Остадосмо сами, одведе ме он на ручак и наручује два пасуља. А ја таман прије пола сата појео порцију. Кажем му да не могу,  а он мени да ћутим и да једем, јер кад сам одлучио да будем писац, ко зна кад ћу имати да једем“.

Гост Гордане Јанићијевић је испричао и анегдоту о свом измишљеном лику Грубану Малићу, за ког су у шали са америчким новинарем, пулицеревим лауреатом  Рајом  Гартманом рекли да је највећи силоватељ муслиманки, након чега је том Грубану на крају подигнута стварна оптужница за ратне злочине, што је доказ да се против оних који су на страни Срба прво подижу оптужнице, а затим траже докази:

„Да ли су против Караџића, Младића, Мартића и Шљиванчанина докази тако јаки?“.

Небојша Јеврић је говорио и о својим шлемовима и капама на којима је увијек позади писало „не пуцај, брате“; о продавању забрањених текстова Добрице Ћосића, Гојка Ђога и Љубе Тадића из тајног скровишта на ком је писало „дечја психологија“; о крштењу у манастиру Крка гдје му је кум био Киро Радовић, и о сусрету са Јовом Капичићем који им је рекао:

„Да сам знао да ћу дочекати дан да се ти појавиш у Политици, не би га ти изашао са Голог Отока“.

„’Луда кућа’ је кућа из моје имагинације, из које сам гађао ‘жуте’. А књига је распродата јер је једна келнерица била вешта. Сретао сам др Драгана Дабића, односно Радована Караџића,  имам и његову подсетницу, али га нисам препознавао“, присјећа се гост Српског свијета, настављајући своја ратна сјећања и подсјећања на људе које је упознавао, међу којима је и писац Жељко Пржуљ, који је такође био гост у Српском свијету.

Погледајте цијело ово интересантно гостовање на Јутјуб каналу ИН4С:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: