Побркани лончићи на Балкану: Шта је дозвољено Албанцима у С. Македонији, а није Србима у Црној Гори

Удаљеност Подгорице и Скопља копненим путем износи 466 километара, ваздушном линијом она је двоструко мања – 224 километара. Политички пак, Скопље је изгледа одмакло много даље од Подгорице, али у чему?

Према попису спроведеном 2021. године у Северној Македонији живи нешто мало више од 24 одсто Албанаца. Они су, након Македонаца, који чине 58 одсто становништва, друга по бројности нација у земљи.

Када је актуелни премијер Димитар Ковачевски ступио на функцију, чак пола ресора у новој влади поверио је Албанцима, односно, добили су 10 министарстава. Не само што су у власти, већ кључне позиције у формирању и унутрашње и спољне политике држе управо Албанци.

Шеф македонске дипломатије је Албанац Буљар Османи, Кренар Лога је министар правосуђа, Фатмир Мејити здравства, Азир Алиу је министар за информационо друштво и администрацију, а вицепремијер за економију је Фатмир Битићи.

Са друге стране, Срба у Црној Гори према попису од 2011. године има 28 одсто, и после оних који се изјашњавају као Црногорци, којих је 45 одсто, чине највећи део становништва.

Упркос таквом демографском односу, Срби у Црној Гори деценијама не могу у власт због вечите стигме да су „реметилачки фактор“ у сопственој земљи. Чак и ако би били у власти, према захтевима Запада, никако не би смели да добију безбедносни ресор, јер се сматра да су државни непријатељ број један у сопственој земљи.

Зашто су Срби реметилачки фактор у ЦГ, а Албанци у С. Македонији нису

Албанци у Северној Македонији су политичку моћ добили захваљујући Охридском споразуму из 2001. Како је рекао лидер ДУИ Али Ахмети, некадашњи вођа Ослободилачке народне армије, а садашњи члан владајуће коалиције – „Албанци су од подстанара у својој земљи постали власници“.

Положај Срба у Црној Гори, упркос бројности, није чак ни подстанарски. Последњих деценија Срби не само што нису били део власти, већ су политички представници Срба проглашавани за државне непријатеље.

Нису стигматизовани само политичари, него и они грађани који су гласали за заједничку државу са Србијом на референдуму. Скоро половина становника Црне Горе гласала је за останак у заједници са Србијом, што им претходни режим Мила Ђукановића никада није опростио, па због тога нису могли да се запосле у државном ресору.

„Драго ми је да Бошњаци имају шест министарстава, а Срби шипак, а има их 30 одсто у Црној Гори. Имаће и Хрвати са 0,9 одсто становништва и срећан сам због тога. Имаће и Албанци, само Срби неће то да имају јер ће увек да буду ‘реметилачки фактор“, рекао је председник Србије Александар Вучић.

Представа да су Срби „реметилачки фактор“ у Црној Гори настала је захваљујући Ђукановићу, а опстаје и као вечна ватра гори захваљујући изјавама америчке и британске амбасадорке у Подгорици које с времена на време, баш кад се формира нова власт, издају саопштење да Вашингтон Србе не види као партнере.

И сада, када се формира нова влада у Подгорици, а чију окосницу ће чинити Покрет Европа сад, стижу поруке западних амбасада ко је пожељан, а ко непожељан у новој власти.

У нову власт у Подгорици ће судећи према свему ући Бошњачка странка, као и мањинске странке које ће добити поједина министарства.

Иза оваквог односа снага, по којем Бошњаци добијају чак 6 посланика од 81, као и министарства, а Срби немају толику политичку моћ стоји један бирократски разлог, али и политичка препрека.

Наиме, Бошњачка странка, као и странке Албанаца у Црној Гори су регистроване као мањинске странке за које важи природни праг, па су стога и добили такву расподелу након избора.

Срби пак не желе да своје странке региструју као мањинске, јер себе не сматрају мањином, већ су „власници своје куће“. За то наравно имају пуно историјско право.

Зашто је дозвољено Бугарској, а није Србији?

Након парламентарних избора у Северној Македонији 2017. године три најзначајније албанске партије договориле су заједничку платформу за преговоре о новој влади.

На састанку у Тирани, чији је домаћин био албански премијер Еди Рама усвојен је документ који је у јавности познат као „Тиранска платформа“. То није схваћено као мешање Албаније у унутрашње прилике у С. Македонији, нити је неко представнике Албанаца оптужио да иду по мишљење у Тирану.

Са друге стране, током изборне кампање у Црној Гори, председник Србије Александар Вучић морао је да се суздржава од било какве изјаве у вези са изборима. Свака порука из Београда о Србима у Подгорици би била протумачена негативно – као мешање у унутрашње ствари.

Сваки састанак Вучића са политичким представницима Срба – Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем био би протумачен апсолутно негативно и њима би се замерило да иду по мишљење у Београд.

Већ деценијама Ђукановић је у Црној Гори формирао мишљење да највећа опасност тој земљи прети из Србије, којој се намеће да негира црногорски идентитет и независност те земље, па је Ђукановић учинио све да Београд и Подгорицу удаљи што више. Тако је упркос противљењу народа, Црна Гора постала чланица НАТО-а и признала независност тзв. Косова.