Почело гашење електрана: Да ли Србија може себи да дозволи луксуз да се одрекне угља

Ово су очекивани потези када се зна да Србија прати европску „зелену агенду“ која диктира свођење производње струје из угља на минимум, која је и обавеза Србије на европском путу, до 2050. Стручњаци, међутим, истичу да би приоритет наше земље морао да буде очување стабилног снабдевања струјом што, како сматрају, још дуго неће моћи да се постигне обновљивим изворима енергије. Питање је да ли је тендер који означава почетак гашења термоелектрана ипак преурањен, и да ли би тај „луксуз“ Србији могао у неком тренутку да охлади ладијаторе, када знамо да су у јеку енергетске кризе, пре две године, европске земље које се куну у декарбонизацију почеле да реактивирају нуклеарке и термоелектране због несташица и скупог увоза струје и гаса.

У ЕПС-у кажу да већ раде на припреми инвестиционо техничке документације да се на локацијама термоелектрана ‘Колубаре’ и ‘Морава’ изграде соларне електране и да тим активностима Србија испуњава обавезе из Париског споразума и усклађује се са захтевима ЕУ о смањењу све скупље производње електричне енергије из угља и плаћању такси за загађење. Конзервација је решење за термоелектране којима је прошао радни век и даје им „статус резерве“ у електроенергетском систему.

Професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић каже за РТ Балкан да је све то део „Зелене агенде“ и да се од Србије очекује да се беспоговорно повинује тим захтевима.

„Они траже од нас да пређемо на обновљиве изворе енергије да не бисмо загађивали Србију. Шта их брига за Србију? Ветрови дувају са запада, са истока не иде загађење у Европу. Они су, с друге стране, све своје капацитете реактивирали. Нема довољно руског гаса, нуклеарне електране су хтели да затворе, а сад их враћају у употребу. Она латинска изрека да све што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу, најбоље то илуструје“, каже професор Љубодраг Савић.

У термоелектранама ЕПС-а произведе се око 70 одсто, а у 16 хидроелектрана још око 30 одсто електричне енергије у Србији. Из Енергетског биланса Републике Србије за 2024. види се да у структури производње примарне енергије убедљиво највећи удео има угаљ (59,5 одсто), а следе биомаса (17,2), хидропотенцијал (8,8), нафта (8,7), природни гас са уделом од 2,2 одсто, док геотермална, соларна, енергија ветра, биогас, отпад и депонијски гас заједно имају удео од 3,6 одсто.

Професор др Драган Игњатовић са Рударско-геолошког факултета у Београду је за РТ Балкан рекао да је ово наметнуто решење што се тиче брзине напуштања угља и увођење обновљивих извора енергије. Он је навео да ће читава зелена транзиција, према Стратегији нискоугљеничног развоја, Србију коштати готово 80 милијарди евра, а да је посебан проблем што ће највећи део пасти на трошак грађана.

„Према овом плану Србија треба да повећа број ветрогенератора 32 пута, са 0,4 на 8 гигавата, односно да се инсталира око 3.000 нових ветрогенератора. То захтева велику површину у релативно ограниченом простору где постоје повољни услови за ветар, у Источној Србији и Банату. Још горе је са соларним панелима где треба да се инсталира 450 пута више панела него што тренутно постоји. Да бисмо са 0,037 гигавата стигли на 16,6 гигавата потребно је 43 милиона панела“, рекао је професор Игњатовић.

Он напомиње да је основни циљ сваке стратегије енергетска безбедност која подразумева сигурност снабдевања и смањење увозне зависности.

„Србија располаже великим резервама угља којe омогућавају производњу електричне енергије и након 2050. године ако буде потребе. Србија има свој угаљ који је релативно јефтин и омогућава сигурност снабдевања. Зелена агенда која се промовише на западу није постављена на реалним основама. Криза у Украјини је то показала, а так ће се показати када наступи криза са Кином и зато ЕУ грозничавo жели да обезбеди критичне минералне сировине да би наставила са зеленом транзицијом и сачувала енергетску независност“, каже Драган Игњатовић.

Професор сматра да су стратегије које су тренутно у изради дале преамбицизоне циљеве и да они нису реално оствариви. Због тога је вероватније, како каже, да ће се постепено смањивати производња електричне енергије из угља, пре свега затварањем старих и неефикасних блокова, и да ће Србија наставити да користи угаљ и после 2050. године.