Почетак Теслине каријере

Пише: Војислав Гледић

Када је напустио студије у Грацу и Прагу, Никола Тесла (1856 – 1943) коначно је одлучио да себи зарађује хлеб и да своју породицу ослободи даљих ,,жртава“, па је стога требало да нађе погодно запослење. У том погледу је имао среће јер су му околности ишле на руку. Управо је тада  наилазио талас изградње и инсталирања телефонских централа.

Телефон је пронашао Александар Грејам Бел (1847 – 1922), енглески физиолог и учитељ говора глувих, који је отишао из Енглеске и наставио да живи у Сједињеним Америчким Државама. Усавршавањем новог начина преношења гласа на даљину преко жице остварио је великим трудом и залагањем, а свој патент је заштитио у Бостону 1876. године и тиме подстакао  нову еру у телекомуникацијама. Белов   први телефон је био доста несавршен, имао је микрофон  магнетског типа, а у сваком склопу, на оба своја краја,  није имао сопствени  извор електричне енергије.

Почетак израдње нових телефонских централа најпре је почео у Америци, а потом се талас ширења телефонских веза проширио и кренуо да  захвата  Европу. Показала се потреба што бржег увођења новог начина комунцирања у свим тадашњим метрополама. И Мађарска је одлучила да у свом главном граду, Будимпешти,  уведе телефонију као модерну и веома корисну новину.

У Будимпешти је, иначе, изграђена четврта по реду телефонска централа у  Европи. На том послу изградње нове централе се нашао и Тесла, што значи да је на самом почетку професионалне каријере био укључен у систем телекомуникација. Заступник тог посла, у име Телефонске компаније,  био је Мађар Тивадар Пушкаш. Посао око инсталирања телефонске централе у Будимпешти је повјерио своме брату Ференцу Пушкашу.

Изградња нове телефонске централе у Будимпешти је отпочела 1880. године, а за тај обиман посао је требало имати доста стручњака разних профила, а посебно познаваоца нове технике и технологије. Ференцу су, дакле, били потребни разни стручњаци којих је у то вријеме било релативно мало у Еворпи. Николин ујак Пајо Мандић био је раније заједно са Ференцом Пушкашом питомац Војне академије. Чим је чуо за изградњу централе (а можда му је и сам Тесла то јавио), одмах се потрудио да запосли свога нећака. Пајо је Николу као доброг познаваоца електротехнике препоручио свом школском другу  Ференцу, а овај га је одмах позвао и ангажовао на свом новом пројекту. Тесла је у почетку радио мање важне и захтјевне послове, посебно је био задужен за техничко цртање, што њему, међутим,  није одговарало. Убрзо су претпостављени запазили знање, умјешност  и способности младог стручњака па су га ангажовали на много важнијим пословима. Постављен је да врши прорачуне инсталационих линија, као и да обавља неке друге задатке гдје се тражила посебна стручност.

И од тада, од друге половине 1880. године, отпочиње непосредно, практично Теслино бављење техничким пословима. Многобројни најразноврснији  задаци су га упутили да се среће са директним  сложеним изазовима које намеће свакодневна пракса. Истовремено је тада  био у могућности да реализује поједине своје раније замисли о којима је годинама размишљао и маштао.

Одмах на почетку своје практичне каријере је исказао раскошне проналазачке способности тиме што је усавршио  телефонско појачало, али  тај свој први значајнији изум није патентирао, иако би му то чинило посебну част, како је то касније окарактерисао. Нова телефонска централа у Будимпешти је пуштена у погон почетком 1881. године, али је Тесла ту наставио да ради још неко, истина краће вријеме. Управо је у то вријеме доживио тешку нервну кризу која се испољавала на чудан и необјашњив начин,  али  му љекари нису могли пружити неку ефикаснију помоћ.

,,Тада сам претрпио потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо. Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невјероватно. Имао сам увијек изванредан вид и слух. Јасно сам могао да разаберем предмете у даљини онда када други нису могли да виде ни њихове обрисе. У дјетињству сам успио неколико пута да спасем од пожара куће сусједа тако што сам чуо оно тихо пуцкетање које њима није ометало сан и дозвао помоћ“, пише Тесла у аутобиографији, и наставља:

,,Године 1899, када сам прешао четрдесету годину и своје експерименте изводио у Колораду, био сам у стању да савршено јасно чујем прасак громова на удаљености од 550 миља. Граница слушне моћи мојих младих асистената једва је прелазила 150 миља. То значи да је моје чуло слуха било тринаест пута осјетљивије од њиховог, мада сам у то вријеме, тако рећи, био глув као топ у поређењу са оштрином слуха коју сам имао у доба нервне напетости. У Будимпешти сам могао да чујем откуцаје часовника, који се налазио у соби трећој од моје. Слијетање муве на сто моје уво би примало као туп удар. Звук кочије која би пролазила неколико миља далеко потресао би читаво моје тијело. Прасак локомотиве удаљене двадесет до тридесет миља заљуљао би клупу или столицу на којој сам сједио тако јако да бих осјетио несносан бол.

Тло под мојим ногама је непрестано подрхтавало. Био сам принуђен да испод своје постеље подмећем гумене јастуке да бих се бар мало одморио.

Заглушујућа бука из далека и изблиза наличила ми је на нејасно изговорене ријечи, које би ме препале да нисам био у стању да их рашчланим на њихове саставне компоненте. Сунчеви зраци, који су у размацима били прекидани, изазивали би тако снажан потрес у мом мозгу да би ме ошамутили.

Морао сам сакупити сву снагу воље да прођем испод моста или неке грађевине, јер бих пролазећи осјетио невјероватан притисак на лобању.

У мраку су моја чула била осјетљива као у слијепог миша и могао сам да разазнам постојање неког предмета на удаљености од 12 стопа чудним осјећањем језе на челу. Пулс ми је варирао од неколико до двјеста шездесет откуцаја; и сваки дио мога тијела се трзао и дрхтао, што сам најтеже подносио. Један угледан љекар ми је одредио велику дневну дозу калијум-бромида, прогласио је моју бољку јединственом и неизљечивом.

Вјечито ћу жалити што у то вријеме нисам отишао на посматрање код специјалисте физиолога и психолога. Грчевито сам се борио за живот, али нисам вјеровао да ћу се опоравити.

Може ли ико повјеровати да се тако безнадежна тјелесна олупина може преобразити у човјека запањујуће снаге и жилавости, човјека који може да ради тридесет и осам година, скоро без дана одмора, а да и даље остане тјелесно и духовно крепак и свјеж. Тако је било са мном.“

Тесла је тих година у Будимпешти, а и касније, као што се види и из цитираног фрагмента, преживљавао једну од изузетно акутних криза. Сигурно да су његови духовни напори, посебно на подручју поналазачког рада, били изузетно велики и да је то морало имати озбиљни и непожељни утицај на његово здравље. У то вријеме је он веома пожртвовано и стрпљиво радио на рјешавању проблема конструкције мотора који би био покретан наизмјеничном струјом.

На том путу су се испријечли многи сложени проблеми које је Тесла настојао да савлада. Све је то, међутим, радио на чисто теоријски начин,  натежући своје интелекталне и менталне способности до крајњих граница. Он је имао једну необичну специфичну карактеристику: сваки посао којег би се прихватио обављао је неумјерено, страствено, пожртвовано, исцрпљуће, дуготрајно и непоколебљиво. У томе није имао мјере и ограничења, већ је ишао силовито ка рјешавању не обазирући се на све објективне препреке, посебно не марећи за своје здравље које му је и тада још  било прилично  ровито и нестабилно.

Из његових биљежака које се односе на то вријеме, али и из каснијих  психичких  и физичких  проблема и недаће кроз које је пролазио, види се да у Будимпешти није било адекватних љекова за болест која га је била притиснула. Уосталом, ни он сам није настојао да се истински одмори, да прекине свој тежак и ицрпљујући рад на конструкцији нове врсте мотора, па се то неминовно одражавало и на његово здравствено стање. Његово радно вријеме, ако га је икада и имао (у уобичајеном смислу ријечи)  било је непрекидно, неумјерено, неограничено, при чему је тако  радио пуних 38 година без готово и једног дана прекида.

Све своје будне часове је, како то сам истиче, посвећивао  тадашњим  открићима и проналасцима, усавршавао их  и  допуњавао, како би били што бољи, ефикаснији и поузданији. У својој имагинацији је, иначе, обављао све ,,пробе“ и испитивања, провјеравао исправност неког уређаја у свим појединостима и у цијелом склопу свих  саставних дјелова.

У мађарском главном граду Тесла је очекивао да ће лако и брзо моћи да превазиђе, санира или знатније ублажи болест која га је спопала. Пријатељ Сегети, са којим је тада друговао, савјетовао га је да се што више креће, да буде на свјежем ваздуху, да ради гимнастику и да, уопште, буде физички активнији и да ради што више неких послова који ће га одвојити од идеје која га је била потпуно преокупирала. Тесла је, као млад, надахнут и издржљив човјек, имао огромну жељу за животом што му је помогло да опстаје на свом тешком и неизвјесном путу. Болест се повукла, а он се тада управо усмјерио на велики поход на рјешавање свог најзначајнијег проблема који га је непрекидно оптерећивао још из студенстких дана у Грацу, на дугој години. Осјећао је да је рјешење близу, па је стога непрекидно размишљао о свом електромотору. У машти је стално изнова, по ко зна који пут, детаљно, систематски и педантно испитивао сваку појединост у конструкцији коју је био замислио. Мијењао је поједине саставне елементе његовог маштом предстаљеног електромотора, посматрао како се понаша његов ротор, а како дјелује статор, који елементи су активни и на који начин они дјелују. Све је то текло по неком необичном, али за Теслу и те како јасном и сувислом плану.

Не само због савјета пријатеља Сегетија него и на основу сопственог нахођења, Тесла је почео много  чешће и више да шета, да се креће на чистом и свјежем ваздуху кад год је имао слободног времена и када би му се указала повољна прилика. Уживао је да се шета по градским парковима, да се удаљава  од града, да ужива у околним пејзажима, а пјесничко расположење га је подсицало да се што лагодније предаје својим инспиративним и проналазачким маштаријама. Изоштрене, бистре  и упечатљиве слике су му биле изузено јасне и схватљиве, али су поједини детаљи и принцип још увијек остајали  некако скривено и   недовољно издиференцирани. У томе се, заправо, крила главна ,,зачкољица“ проблема са којим се овај геније тада суочавао. Требало је, заправо, открити нови физички принцип, а то је било обртно магнетно поље, што се њему, у тим тренуцима,  наговјештвало и оцртавало у интуитивним обрисима.

Своје највеће откриће, обртно магнетно поље које омогућује примјену наизменичних струја, Тесла је, тако,  остварио у Будимпешти у једном необичном пјесничком тренутку. На том примјеру се истовремено најјасније и најбоље показује дубока Теслина пјесничка природа. То генијално откриће је сам проналазач сликовито описао у аутобиографији овим ријечима:

„Једно поподне, које ћу увијек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем (Сигетијем са којим је радио, а који је, такође, касније отишао у Америку – прим. В.Г.) и рецитовао поезију. У то вријеме знао сам напамет цијеле књиге, од ријечи до ријечи. Једна од њих је била и Гетеов ’Фауст’. Сунце које је залазило подсјетило ме је на чувени одломак:

Дан је при крају; оно, све даље сја

хита да други оживљава свет.

О, што ме крила не дигну од тла,

па за њим, вечно, да управљам свој лет!

Дивног ли сна док оно доле креће!

Ах, куда лете крила бестелесна

телесна крила винути се неће!

(Фауст, I дио ,,Пред градским вратима, превео Б. Живојиновић)

Док сам изговарао ове надахњујуће ријечи, синула ми је идеја, и у тренутку сам открио истину. Штапом сам цртао дијаграм у пијеску, који је мој пратилац савршено схватио и који сам шест година касније изложио у своме говору у Америчком институту електроинжењера. Слике које сам видио биле су чудесно оштре и јасне и имале чврстину метала или камена, у толикој мјери да сам му рекао: ’Погледај мој мотор. Пази како ћу сада да га покренем у супротном смјеру.’ Не могу да опишем своја осјећања. Да је Пигмалион видио своју статуу како оживљава, не би могао бити потресенији. Хиљаду тајни природе на које сам могао да набасам дао бих за ову једну тајну, коју сам од ње отео, упркос свим чудима и опасностима по свој опстанак.“

Тесла је тада имао 26 година и још био у пуном младалачком заносу. Успио је  коначно да ријеши проблем рада новог мотора тиме што је пронашао обртно магнетно поље. Новоконструисани мотор је, заправо, замислио  у својој машти, али му је  рад електромотора био толико јасан и беспрекорно функционалан да у то није било никакве сумње. У својој уобразиљи је испитао рад свог мотора,  све његове дјелове и перформансе после чега  му је предстојало да се укаже погодна приликака како би га и практично направио и испробао.

Није било никакве сумње да ће нови уређај радити без икаквих проблема и застоја. Ипитивао је, наравно у машти, рад свог мотора под разним оптерећењем, чак је мијењао и све његовове брзине  обртања. Уживао је у раду тог необичног мотора, предвидио његову неограничену потребу, али је права серијска израда и употреба била могућа тек када је генијални изумитељ прешао у Америку и тамо реализовао своје епохалне  проналаске и омогућио њихову огромну примјену и коришћење. О периоду свога живота и рада у Будимпешти Тесла је оставио  изванредно значајно свједочанство из кога овдје, у продужетку,  преносимо још сљедећу појединост:

,,На срећу, убрзо се за мене заинтересовао виши инспектор и послије тога сам се запослио на пројектима, прорачунима и процјенама везаним за нове инсталације, све док није почела да ради телефонска централа о којој сам ја водио бригу. Радећи тамо стекао сам знање и практично искуство које ми је било најдрагоценије, а само запослење ми је пружало широке могућности да користим своје изумитељске способности. Поправио сам неке апарате у Централној станици, и усавршио телефонски понављач или појачало који никада нисам патентирао нити објавио, али би ми и данас то служило на част. У знак признања за моју ефикасну помоћ, организатор подухвата господин Пушкаш (Puskas), послије завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми је мјесто у Паризу, које сам радо прихватио.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: