Почиње Самит Г-20, све очи упрте на састанак Трампа и Путина
1 min read
Лидери земаља Г-20 у петак и суботу окупљају се у Хамбургу, а на маргинама самита сусрешће се по први пут руски предсједник Владимир Путин и његов амерички колега Доналд Трамп.
Свјетски медији јављају да су данас све очи упрте у први састанак лидера ове двије силе, а како је предвиђено, састанак ће трајати кратко.
Ројтерс наводи да ће се пратити свака, ма и најмања гестикулација двојице предсједника и тумачити једнако као и оно што буде изговорено током састанка.
Дојче веле истиче да администрација Доналда Трампа не очекује превише.
„Штавише, може се замислити да Трампу у овом моменту баш и није до дводневног боравка у њемачком лучком граду. Због изласка из Париског споразума о клими Трамп је изолован као мало који амерички предсједник прије њега па му вјероватно одговара што се овакви помпезни самити обично заврше уз тек необавезни комунике. Јавност код куће више занима први сусрет с руским колегом Владимиром Путином. После почетних симпатија које је изразио за Путина, предсједник Трамп је убрзо упао у жрвањ оптужби да шурује са Русима“, наводи ДВ.
Како наводи лист, и у Москви се најприје занимају за сусрет Путина и Трампа.
„Ријетко су када у Кремљу имали таква очекивања од неког новог предсједника САД. Штавише, надали су се да ће до сусрета доћи и много раније. ‘Ради се прије свега о нормализацији дијалога’, рекао је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Односи су практично залеђени након руске анексије Крима и санкција које је затим иницирала Бијела кућа под вођством Барака Обаме. Руски познаваоци прилика не очекују велики преокрет у Хамбургу на том пољу већ озбиљне разговоре о заједничкој борби против Исламске државе и контроли нуклеарних арсенала. Ескалација на Корејском полуострву би такође могла да зближи двије свјетске силе“, пише ДВ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
При овоме посебно истичмо колику огромну улогу и данас игра свемоћни реакционарни и
империјалистички естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште
Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам
развој: не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог
“Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже.
И не само због оснивања у Њујорки 1843. године чувеног тајног искључиво
јеврејског друштва Б’наи Брит, и не само због вртоглавог успона реакционарне
бундистичке банкарске групе у Њујорку “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће
финансирати тзв. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot u
gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр.
28; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; ЕВРЕИ И ВЛАСТЬ В РОССИИ (1917-1924 гг., http://www.liveinternet.ru/….
Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију у деветнаестом и двадесетом столећу да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам светске владе тзв. “великих изабраника”, реакционарног и “револуционарног естаблишмента високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 131).
Да би се данас ово постигло, руски народ мора да буде потчињен њиховој влади, да прихвати јарам и да пред њима падне на колена. То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург, кад је у току 1950. године рекао: “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).
Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала,
Англо-американци и Руси : први као изузетни предстаници свемоћног, револуционарног,
реакционарног, корпоративног, тоталитаристичког западно-европског и америчког тријалистичког новог светског поретка, и други као представници корпоративног експериментализма, револуционарне, реакционарне, тоталитарне, источно-европске перестројке.
Међутим, ваља истаћи да је Англо-америчко и Руско ривалство у свету приметио у деветнаестом столећу, између осталих и Alexis de Tocqueville, који у своме делу „De la democratie en Amerique“, дословно каже:
“Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…”
– “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peuples qui, partis de points
différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les
Anglo-Américains. Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les
regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au
premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur
naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à
peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ;
mais eux sont en croissance : tous les autres sont arrêtés ou n’avancent
qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une
carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte
contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec
les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation
revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles
avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée
du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt
personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des
individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la
puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté ;
l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont
diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la
Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…”
(Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris,
1866, стр.. 430-431).
Имајући у виду да су ујармљени руски као и „српски“ бољшевици-комунисти, интернационалисти-глобалисти спроводили експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства
пред материјалним прогресом свемоћних западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:
„Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места
довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и
падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи
Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су
у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе. Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный
орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).