Почујмо

Пише: Јелена Ковачевић

Повикали смо: ,,Брате“ у даљину
где се ори тужбалица огња изливеног у хладном
Поцепали се у плитком разрођењу
међе постале веће унутар земље једне
у истом разроком стању ломаче и ломљеног.

Тумарамо по мраку Сунца које бије
у невиделу, неколико, у мисли за браћу гине
када се остане на самку завета да кида ране
и неверници се разбеже
светли ли и даље или само у речи одзвања поље
и Косово на њему са барјаком који са Ловћена
каменом се спушта да разреши чвор бивствовања нашег.

Завијајте браћо корена одвезаног у свет глув
да помогне нерођеном, реч улудо страда
изван битке крста молитвеног
док крв не груне истим билом да куца, једнако и живо
када камен од стене тежи крене
воља је да буде што бити не може.

Тада расте човек у човека
Тада је на трагу Бога који ствара
растварање смртних корака, увећање дара.

Загазимо у вртлоге бесне
где Дрина слабе коси
памет другачију ствара која вир кочи рукама
за рушење слабих стега чији ланци од вике су гласни
дрека се у реци чистој међу паклене раствара ћуди.

Запевајмо гусле да јече
са брда на брдо преко брда наших
у дозив зебњи да не мори веру, превери
брат на прагу истом са ког смо се стекли
коме змија кућу чува, коме душа за истим стрепи.

Србин у мраку стоји
у коме ветрови пламен секу чврстога гроба
костима вечним у песми која живи када се све покопа
у звоњави звона што мртве буди
да стоје уз живе када се дух колеба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: