Подела Косова – Најбоље решење или решење да нас проклињу покољења?

У албанској јавности и медијима се последњих месец дана све више могу прочитати наслови о озбиљним закулисним радњама између Србије, Албаније и Косова, и заједничкој дипломатској офанзиви о коначном решењу статуса Косова – подели Косова на српски и албански део. Колико се чини по млаким реакцијама, ни највећи део међународне заједнице не би имао ништа против таквог решења, које би им једном за свагда скинуо са дневног реда питање Косова и Метохије. Не једанпут се у нашој јавности чуло да је то најбоље решење ком можемо да се надамо.

Корени заблуде

Корени заблуде да је подела Косова и Метохије најбоље решење вуку корене од Добрице Ћосића. У време када је он први пут изашао са тим предлогом, постојала је СФРЈ, са моћним службама које су радиле на томе да се КиМ у целости одвоје од Србије и тиме је ослабе. У тим тренуцима, ситуација је заиста била „дај шта даш“. Међутим, ситуација се од тада променила, а логика и реторика оних који то решење подржавају, остала је иста. Добрица Ћосић, иако носи мноштво несумњивих заслуга за српски народ, творац је и једне потенцијално врло погубне заблуде – да је решење поделе Косова и Метохије између Срба и Албанаца највише и најбоље што Република Србија икад може да добије.

Међутим, колико је то решење заиста добро за Србију и Србе који на КиМ живе? Да бисмо ствари сагледали до краја, морамо их погледати из три угла – албанског, међународне заједнице и српског угла.

Албански угао

Албанци на Косову и Метохији су у потпуно хаотичном стању. Нема независности, макар не оне којој су се они надали, нема визне либерализације, полако пресушују и стране донације, а незапосленост је, према њиховим званичним статистикама, око шездесет процената. Демографија им је у катастрофалном паду, са тенденцијама да ће  се тако настави, а исељавање је и без визне либерализације масовно. Бројка од 1,8 милиона људи, колико их на КиМ никада није живело, је резултат огромних манипулација на попису из 2011. године, када су уписивани и људи који на КиМ одавно не живе или никад нису ни живели. Поред тога, та бројка, колико год да је увек била нереална, према садашњим мигрантским и демографским токовима међу Албанцима, делује као фантазија која се никада неће остварити.

Албанско друштво на КиМ је у предконфликтном стању. Изгубили су значајан део подршке међународне заједнице која их је видела као превртљиве, непоуздане и неспособне да изграде одрживе институције. Социјална ситуација их притиска и на површину избацује оне са радикалном реториком и настојањима. Због замршене структуре поделе власти на КиМ између формалне – централне, и реалне – власти на терену, институције не могу да функционишу, што је све очигледније. Замршена структура поделе власти је и један од разлога због којих се решења из Бриселског дијалога не спроводе уопште или се спроводе само парцијално, и један од разлога из ког се не може очекивати да нам ико може гарантовати спровођење било којих договора који се постигну.

То је друштво у опадању, чак и на средњи рок. Дугорочно, ради се о друштву које нема шанси за опстанак уколико се нешто драстично не промени, и то у наредних 5 година, за шта постоје изузетно мале шансе. Другим речима, ради се о друштву које није стабилно, нема снаге да спроведе ни оно што је већ договорено, а о неким дугорочним планирањима нема ни речи.

Угао међународне заједнице

Међународна заједница, а посебно највећи део Европске Уније, је уморна од косовског питања. Поред умора, имају својих нагомиланих проблема, којих се неће ослободити у скорије време. Њима би у овој ситуацији одговарало било какво решење око ког се сагласе обе стране, па све и да је то решење да се у потпуности врати српски суверенитет на КиМ. После уложених двадесет година и огромних ресурса, нису успели да од КиМ направе иоле стабилно или одрживо друштво, и не желе да се ту задрже више него што би морали. Са изузетком САД и донекле Немачке, које и даље имају снаге да се овим питањем баве, остале чланице међународне заједнице не би имале ништа против било каквог договора између представника Србије, Албаније и Косова. Све ово под условом да то не омета мир у региону, односно да тај договор нема последица на статус Босне и статус Македоније, јер не желе да се уместо једног отворе још два или више нових проблема у региону.

Српски угао

Српски политичари, највећи број интелектуалаца, а и велики део народа, сматрају поделу КиМ најбољим решењем које се може извући. Поред тога што би Србија поново успоставила суверенитет над севером КиМ, у преговорима би се обезбедиле гаранције за Србе и Српску Православну Цркву јужно од Ибра, а у игри је и отварање питања Републике Српске. Поред тога, Србија би била на убрзаном курсу ка ЕУ. Међутим, ово је све далеко од реалности и плод је краткорочног посматрања ствари, заблуда које корене вуку још из бивше Југославије, као и нереалног сагледавања тренутне ситуације.

На првом месту, питање Републике Српске би се отворило, али никако у пакету са решавањем ситуације на КиМ, јер је став међународне заједнице у том погледу кристално јасан. У тој ситуацији, када је ситуација са КиМ завршена, свако даље отварање питања Републике Српске би било у правцу унитаризације Босне и Херцеговине. Оправдање за недозвољавање нове промене граница би било једноставно: подела Косова би била резултат воље обе стране. Воље какве у БиХ не постоји. Уколико би се косовско питање затворило, следеће на „европској агенди“ Србије, која је гарант Дејтонског споразума, би био „неодржив“ статус Републике Српске, која кочи напредак БиХ ка ЕУ и НАТО. Размена територија на целом Балкану не долази у обзир, јер међународна заједница неће да прихвати самосталну муслиманску БиХ, и неће, макар још увек, да отвара питање федерализације и распарчавања Македоније. Срби преко Дрине, од којих многи здушно гурају ову причу, не би од ње дочекали било шта добро, јер, макар за сада, не постоје шансе да се дозволи цепање БиХ.

Срби са Косова и Метохије би нестали. И они северно и они јужно од Ибра. Они јужно од Ибра би, заједно са СПЦ, били изложени новом кругу притисака, а када би једном питање Косова постало за међународну заједницу „решен проблем“, нико се више не би освртао на било какве гаранције које су дате у преговарачком процесу. За то имамо и пример Срба у Републици Хрватској, чија је судбина, поред гаранција из Ердутског споразума, позната. Једном када би Србија признала нове границе, изгубила би свако право да реагује било како, сем саопштењима и дипломатским нотама, на које се нико не би освртао.

Северно од Ибра, прво би нестали политичари и бизнисмени које тренутно подржава Република Србија, јер би у новим околностима њихов утицај био несразмеран важности територије на којој држе власт и моћ. Изгубили би се сви фондови намењени Србима северно од Ибра, и сва места северно од реке Ибар би постала варошице без икаквог реалног значаја. То би од тих места направило варошице без икакве економске перспективе, попут многих у Србији, што би даље довело до убрзаног исељавања људи који би своју срећу потражили другде. Све ово би, у неком периоду од двадестак година, довело до тога да на подељеном КиМ, и северно и јужно од Ибра, Срба више не буде, а да културна баштина Српске Православне Цркве буде у стању сталне угрожености, јер би гаранције за њен опстанак, као што је већ појашњено, остале мртво слово на папиру једном када се Косово изгуби из фокуса међународне заједнице.

На крају, шта би добили Београд и централна Србија? Добили би краткотрајно славље „историјског решења косовског чвора“, добили би хрпу обећања за бржи пут ка ЕУ, и то је све. Већ сутрадан, схватили би да нису добили никакве гаранције од стране Савета министара ЕУ, које је једино тело способно да такве гаранције пружи. Затим, суочили би се са тим да на путу ка ЕУ морају да се испуне и остала поглавља, пре свега поглавље 23, које ће нам улазак у ЕУ одложити макар за седам до осам година. Даље би се суочили са чињеницом да у ЕУ не постоји реална жеља за проширењем у догледном периоду. Даља условљавања би се тицала статуса Републике Српске у БиХ, односа са Русијом, али и Кином, а комшије које су у ЕУ већ спремају подугачак списак захтева. На крају, Србија ће, са Косовом које је део Уједињених Нација (самостално или као део Албаније) сигурно моћи да очекује и тужбу за геноцид и још неке поступке који ће се против ње повести, што није ништа непознато, јер су косовски политичари и до сад тражили путеве да ту тужбу поднесу.

Подела Косова и Метохије, ма колико краткорочно била привлачна нашој страни, довела би само до поништења скоро целог двадесетог века, и свих жртава које смо дали. Иако тако на први поглед не изгледа, ради се о најгорем могућем решењу, које би значило не само крај Србије на Косову и Метохији, већ и крају постојања Срба на Косову и Метохији. Из те перспективе, чак и тренутни статус преговора око решавања техничких питања, са остављањем решења коначног статуса по страни, дугорочно је далеко боље решење. Упоредо са тим решењем, постоји и мноштво ствари које се у међувремену могу урадити, о чему можда неком другом приликом, и на другом месту.

Дејан Давид, Патриот

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: